Kada je bio dečak, Miodrag Milošević je mnoge dane provodio pored reke Bolečice. Tamo je pecao ribu i uživao u bezbrižnoj igri, voda je bila toliko čista da si mogao i da se kupaš, a o njenoj čudotvornosti pričalo se nadaleko. Nakon par decenija, od lepote reke Bolečice ostala je samo legenda.
- Kao što i samo ime kaže, ona leči od bolesti. Za nju su se vezivele brojne priče, čak se i ne sećam svih. Sada imam 34 godine, a kao dete sam pecao ribu u toj reci. Danas je ona potpuno zagađena. Prepuna je otpadnih voda, plastike, đubreta i svega ostalog. Kada dođe do zapušenja od tog silnog otpada, dešava se i da reka plavi – objašnjava Miodrag.
- Da Bolečica više ne leči, već i predstavlja opasnost za stanovnike tri beogradske opštine kroz koje protiče – Zvezdaru, Grocku i Voždovac, ukazuje i to da je u međuvremenu pretvorena u kanal za izlivanje otpadnih voda, ali i plutajuću deponiju. Otpad sa obližnje stočne pijace u Boleču i auto pijace u Bubanj potoku obično nađu svoj put do Bolečice.
- Obližnje industrije i manji pogoni nemaju sisteme za prečišćavanje otpadnih voda, a poslednji put kada sam bio tamo, zatekao sam, kao i obično, gomilu otpada. Tokom zime se ne osećaju neprijatni mirisi, ali kada je leto onda sve to isparava i širi se do glavne ulice u Vinči.
Izostajanje inicijative od strane institucija, i „prebacivanje loptice“ između opštinskih i gradskih vlasti, mnoge stanovnike pomenutih opština ostavilo je bez odgovora o rešenju problema, a sve više i bez nade u promenu.
- Staneš i setiš se da si kao klinac tu sam ocem dolazio na pecanje, a onda se osvrneš oko sebe i vidiš da je sve zagađeno. Mislim da su krivci za to kako politički i lični interesi, tako i nedostatak svesti u samom društvu.
Reka Bolečica je samo jedan ilustrativni primer odnosa prema malim vodotokovima kojih na teritoriji prestonice ima na desetine.
Vodotokovi pretvoreni u zapuštene kanale, institucije “bez nadležnosti”
Topčiderska i Železnička reka, Manastirski, Mirijevski, Kumodraški potok, samo su neki od vodotokova na širem području grada koji su se održali do danas. U užoj zoni prestonice, nekadašnji potoci i rečice (Mokroluški, Čuburski, Bulbulderski potok) mahom su „uvučeni“ u podzemlje.
Kako navodi hidrogeolog i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Zoran Stevanović, Beograd je nekad bio bogat vodom. Ne teritoriji grada postojalo je više od sto prirodnih izvora, dok ih je danas svega oko deset do 15. [1]
- Na južnoj strani grada nekada je postojalo obilje izvora i manjih vodotokova. Svi ti izvori ili su potpuno presušili ili su uvedeni u kanalizacije. Kada gledamo teritoriju grada, postojalo je preko 50 izvora samo na užem gradskom području. Danas ih je svega oko deset – objašnjava Stevanović.
Na mestima gde se danas nalaze glavne gradske saobraćajnice, nekada su proticale rečice i potoci. Sredinom prošlog veka, usled urbanizacije i razvoja gradske infrastrukture, većina njih je sprovedena u podzemlje i kanalizacione cevi. Stevanović kao ilustrativan primer navodi Čuburski potok.
- Najpre je zanimljivo pomenuti po čemu je dobio ime. Čubura je manje bure koje se stavlja u zemlju, puni se vodom i omogućava da iz njega voda ističe kao na slavini. To je primitivan način zahvatanja vode. Na mestu gde se danas nalazi Čuburski park bio je jedan od tih izvora i niz Čubursku ulicu slivao se vodotok.
On se, tako, ulivao u Mokroluški potok, na mestu gde je današnji Južni bulevar. Deonica auto-puta kod Autokomande, bio je nekadašnji usek kroz koji je proticala ova rečica. O njenom postojanju danas još svedoče povremena izlivanja iz kanalizacionih odvoda, u vreme obilnih padavina.
Budući da je reč o manjim tokovima, postoji stav da njihov značaj nije veliki, o čemu svedoči i način na koji se tretiraju. Većina onih koji su opstali predstavljaju neuglednu sliku grada – deponije, „prihvatilište“ komunalnih i industrijskih otpadnih voda. Ipak, kako objašnjava profesorka Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Gordana Subakov Simić, reč je o hidrosistemima od posebnog značaja.
- Pokazalo se u poslednjih pola veka, prema različitim studijama, da je značaj malih površinskih vodnih tela, poput vodotokova, bara i močvara, za jedan hidrosistem, veoma veliki. Danas se zna da svi ti sistemi ustvari prečišćavaju našu vodu. Recimo, Njujork, kao višemilionski grad, veoma malo ulaže u prečišćavanje vode, samo je hloriše koliko je potrebno. Zašto? Jer se njihovi vodozahvati nalaze u močvarnom delu gde nema ljudi i stanovnika, gde je sve ostavljeno onako kako jeste. Priroda sama prečiščava tu vodu i to se zove ekosistemska dobit, kada vam ekosistem koji je zdrav pruža svoje usluge. I tako milioni ljudi piju sjajnu vodu. Postavlja se pitanje zašto mi to nemamo? Zašto ne sačuvamo jedan deo prirode tako da ga samo ostavimo na miru?
Nepostojanje sistema za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, ali i izostanak tretmana industrijskih voda nakon proizvodnje jesu najveća pretnja vodotokovima, ne samo na području Beograda, već i celoj Srbiji.
- Beograd nema prečistač komunalnih otpadnih voda. On je u planu da se napravi, a to je velika investicija, ne samo za Srbiju, već i za Evropu, jer smo mi jedan od najvećih zagađivača reke Dunav. Srbija maksimalno prečišćava svega devet posto komunalnih otpadnih voda , dok se 91 posto direktno izliva. To negde ide, pluta, raspada se u našim podzemnim ili nadzemnim vodama – objašnjava Subakov Simić.
Goran Sekulić iz Svetske organizacije za zaštitu prirode podseća, takođe, da su prirodna staništa uz reke i potoke, kao njihov sastavni deo, uništena i pretvorena u građevinske ili poljoprivredne zone. Po njemu, stanje površinskih podzemnih voda na teritoriji grada je jako loše, da bismo mogli čak reći da u užoj gradskoj zoni, ako izuzmemo Savu i Dunav, više i nemamo tokova koji su zadržali bar neke prirodne karakteristike i funkcije.
- Skoro svi tokovi u gradu su regulisani, svedeni u betonska korita, ili čak potpuno ucevljeni da se više i ne vide. Suvišno je govoriti o zagađenju jer znamo da na teritoriji Beograda nemamo sistem za prečišćavanje voda i praktično sve otpadne vode odlaze u recipijente (reke i potoke). Prerada otpadnih voda je takođe na veoma niskom nivou. Znamo da značajan broj naselja i dalje nije povezan na kanalizacionu mrežu pa u njima imamo izraženo difuzno zagađenje fekalnim vodama. U poljoprivrednim zonama, opet imamo veliku izloženost difuznom zagađenju pesticidima I veštačkim đubrivima – navodi Sekulić.
Šta nas je dovelo u situaciju da reke i potoci na području grada budu ružna slika prestonice? Odricanje i prebacivanje odgovornosti nadležnih institucija – odgovor je sa kojim su saglasni gotovo svi sagovornici.
- Nije to samo pitanje estetike. I to je ono zbog čega institucije treba da se pokrenu. A oni imaju stalno taj izgovor da nisu nadležni. To preklapanje nadležnosti je izgovor koji ne može da sakrije sav nemar i eroziju koja se dešava na terenu. Postaje jedan manir da su institucije stalno nemoćne i nezaintersovane za obavljenja svoje delatnosti za koje ih, ističem, mi plaćamo – objašnjava za Polekol arhitekta Sonja Pavlović.
Topčiderska reka – sinonim za zagađenje
Topčiderska reka, nekada lepotica grada, a danas sinonim za zagađenje, najveći je prestonički vodotok posle Save i Dunava. Dugačka je 31 kilometar, a njeno korito u celosti je betonirano. Sticanje statusa „izuzetno zagađene reke“ počela je da dobija još pre nekoliko decenija, gradnjom mnogih industrijskih postrojenja duž toka, posebno u Rakovici. „Savremeniji“ zagađivači Topčiderke jesu fekalije koje iz obližnjih kolektora završavaju direktno u njenoj vodi.
- Tu svakako imamo nekontrolisane zagađivače koji bez ikakvog tretmana upuštaju vodu u Topčidersku reku. Kao recipijent, najveću degradaciju doživela je na samom ušću, u Čukaričkom rukavcu, gde se zapravo nalazi izliv fekalne kanalizacije Beograda, pa tako imamo zapravo jednu kontaminiranu reku na celom tom potezu. Što se tiče protoka, ona je danas manje-više dobro zaštićena, ne izaziva poplave – navodi profesor Stevanović.
Sonja Pavlović naglašava da je za ovakvo stanje potencijalnog „beogradskog bisera“ kriva neodgovornost institucija na nivou grada, ali i države.
- Apsolutno su odgovorne gradske vlasti i svi oni koji treba da brinu o rekama. Mi imamo gradski Sekretarijat za zaštitu životne sredine, koji, nažalost, nema neka velika ovlašćenja. Zato imamo Srbija vode koji treba da se bave svim vodama, bez obzira na količnu i dužinu tih reka. Imamo i Direkciju za vode pri Ministarstvu poljoprivrede, kao i mnogo nadležnih institucija koje ne obavljaju svoj posao. I sad postoji to hvaljenje u javnosti kako su Srbija vode očistile Čukarički rukavac. Zašto su oni uopšte dozvolili da inspekcija ne obiđe taj deo, da se ne konstatuje da je tu nataložena ogromna količina mulja sa svim i svačim? Postoji nešto što se zove tekuće održavanje vodotoka. Zašto je moralo da dođe do toga da građani prijavljuju nesnosan smrad da bi inspekcija izašla i očistili rukavac? Mi dakle imamo jedan krajnje nedomaćinski odnos prema tim vodama, bez obzira da li su površinske i podzemne – navodi ona.
I zaista, kako su nam potvrdili iz gradske uprave, na osnovu Zakona o vodama, svake godine donosi se Program upravljanja vodnim objektima za uređenje vodotoka i zaštitu od poplava, erozije i bujica na vodama II reda na teritoriji grada Beograda. Oni navode da je Programom predviđeno uređenje neregulisanih i regulisanih delova pojedinih vodotoka i regulacionih građevina na vodama II reda na području grada i održavanje uliva u vodotoke.
- Uređenje obuhvata sečenje stabala, krčenje šiblja i drugog rastinja, košenje trave, sakupljanje komunalnog otpada iz korita i priobalnog područja, čišćenje mulja i nanosa iz korita, kao i radove na uređenju kosina obloženih kamenom ili betonom i popravke oštećenja regulacionih građevina. Održavanje uliva vodotoka u kolektore sastoji se od čišćenja nanosa i komunalnog otpada na ulazu u kolektore, čišćenje slapišta od nanosa, čišćenje regulisanog vodotoka u sklopu ulivne građevine i rešetke – stoji u odgovoru.
Kako dalje navode, u okviru Programa pored navedenih poslova, vrše se i interventne i druge vanredne aktivnosti po nalogu inspekcijskih organa i Sekretarijata, u cilju otklanjanja posledica bujičnih poplava i erozionih procesa kao posledica elementarnih nepogoda, a kao jedan od osnovnih poslova hidrotehničkih stručnjaka jeste i stalno prisustvo na terenu, praćenje pojava od interesa za vodoprivredu, zapažanje problema koje treba rešavati, pokretanje postupaka za rešavanje istih, neposredni kontakt sa korisnicima, kao i osmatranje i merenje vodostaja i sagledavanje promena u vodnom režimu.
Zbog čega onda dalje zatičemo problematično stanje na terenu, ostaje nepoznanica. Odgovore na dodatna pitanja, koja se odnose na stanje vodotokova na području grada, njihove zagađivače, kao i na to šta se konkretno radi kako bi se situacija popravila, do objavljivanja ovog teksta nismo dobili.
Edukacijom i odgovornošću institucija do rešenja
Zbog čega je važno sačuvati male gradske vodotokove i kako to postići? Načelni odgovor stoji u edukaciji, ali i pritisku na institucije da rade svoj posao. Prof. dr Gordana Subakov Simić dodaje da je važno voditi računa o njima zbog velikog benefita koji mogu da nam donesu.
- Mali vodotokovi i mala vodna tela moramo čuvati jer oni nam dodnose benefit – prečišćavaju životnu sredinu, povećavaju biodiverzitet. O njima moramo voditi računa ako želimo da imamo zdravu i čistu vodu, ali i da sačuvamo javno zdravlje. Ne treba ni pominjati kakve posledice po čoveka mogu izazvati bakterije iz komunalnih voda, a naročito teški metali koji ostaju od industrijske proizvodnje – dodaje prof. dr Subakov Simić.
Pavlović i Stevanović saglasni su u tome da je edukacija dece ključna polazana tačka za promene.
- Tužno je to što ti potoci i rečice više služe kao deponije gde ljudi bacaju sve i svašta. Evo, kada pogledate kanale u Ovči ili Borči, možete direktno videti na šta oni liče, šta se u nima nalazi i kakavo je stanje kvaliteta vode i shvatiti da mi u pojedinim delovima grada živimo kao u 18. veku. Zbog toga, ekologija mora biti obavezan predmet u osnovnim i srednjim školama, a ne da se uči par časova u okviru biologije. Činjenica je da decu treba edukovati i ekološki obrazovati da budu „policajci“ roditeljima – ističe Stevanović.
Sa druge strane, Sekulić naglašava važnost reagovanja institucija na svim nivoima. Kako tvrdi, u užem smislu, to je Direkcija za vode Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, JP Srbija vode, gradske komunalne službe, a u širem smislu, sve gradske službe, kao i sami građani.
- Tu pre svega mislim na urbanističke službe koje moraju posebnu pažnju da posvete očuvanju i zaštiti vodotoka. Najpre, moramo zaustaviti zagađenje industrijskim i komunalnim vodama, izgraditi sisteme za prečišćavanje, zaustaviti uništavanje i prevođenje u građevinske zone svih vodotoka i okolnih prirodnih staništa. Nakon toga, moramo pristupiti revitalizaciji, što je izuzetno skupo, ali nema drugog načina. Tu se možemo u velikoj meri osloniti na neka prirodna rešenja, ali za to moramo da imamo konsenzus svih nadležnih da je to zaista važno i da je prioiritet. Nažalost, od toga smo daleko. Za početak je važna edukacija i podizanje svesti javnosti I donosioca odluka, ako to uspemo naći će se i sredstva i stručnjaci.
Podsećamo da je Grad Beograd trenutno u fazi implementacije projekta za izgradnju fabrike za prečišćavanje otpadnih voda u Velikom selu. Ipak, ovo nije “najsrećnije” rešenje, budući da je reč o zastareloj tehonologiji od koje bismo imali više štete, upozoravaju stručnjaci.
Autorka teksta je Aleksandra Popović, novinarka i aktivistkinja inicijative Pravo na vodu.
Tekst je nastao u okviru projekta Polekola „Ispod površine voda Beograda“ u okviru podrške Beogradske otvorene škole „Zeleni inkubator“, koji se sprovodi uz finansijsku podršku Evropske unije i Fondacije Fridrih Ebert. Stavovi i mišljenja autora izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju zvanične stavove Evropske unije, Fondacije Fridrih Ebert ni Beogradske otvorene škole, i za njih je isključivo odgovoran autor”.
[1] Stevanović Z. & Milanović S., 2017: Metode hidrogeoloških istraživanja, Udžbenik,
Dept. za Hidrogeol. RGF, Univ. u BG, Beograd.