I razum i osećajnost – Ko su žene u ekološkom pokretu u Srbiji

Zaštita životne sredine je, nakon dugog stajanja na marginama politika, za samo nekoliko godina postala inspiracija za aktivizam i borbu za ono što se percipira kao jedino što nam je preostalo vredno borbe. Nakon skoro dve decenije jedva primetnih sizifovskih proboja u javnu sferu i naizmeničnog odustajanja, borba za čist vazduh, vodu, šume i zemlju konačno se razbuktala u selima i gradovima, i postala crvena linija na kojoj se glasno kaže – ne može. Protesti, blokade, građanska neposlušnost i direktna akcija, narodni zborovi i proglasi šire se nezaustavljivo Srbijom i regionom.

Živimo na području na kojem su poverenje i međusobno poštovanje nasušna potreba, čija se nestašica može meriti sa nedostatkom zdrave životne sredine. Politička kultura je takva da dijalog i solidarnost u svim sferama biva zgažen pred individualnim interesom. Vlasti na ovim prostorima to dugo pothranjuju i kapitalizuju na takvim modelima dominacije i diskriminacije. Moćna strana investitora, zagađivača, kompanija i otuđenih institucija ima skoro sve resurse i mehanizme u svojim rukama, a nama često ostaje samo naš aktivizam i priznanje da smo baš mi nešto doprineli. U ekološkim borbama koje su teške i iscrpljujuće, a pobede uvek delimične, ima vrlo malo prostora za slavodobitno busanje u junačke grudi, i tu se, nažalost ili na sreću, otvara prostor za rad mnogih žena koje svojom istrajnošću održavaju i najslabija svetla u planinama, rekama, gradovima.

Tamo gde ima uspeha, lako se sklizne u kulturu nadmetanja, a nepoverenje preuzima primat. Ono čemu smo u inicijativi Pravo na vodu svedočili, kao neko ko je često bio u prvim redovima različitih akcija za životnu sredinu, jeste da su ove prepreke najčešće prevazilazile žene u lokalnim inicijativama i organizacijama, vraćajući fokus na temu i ljude za sto, isticale cilj oko kojeg smo se svi okupili umesto liderstva, pravile mostove, mirile, razumevale i osećale. Iz tog razloga smo 2020. i osnovale Mrežu žena za životnu sredinu i prirodu. Usudila bih se da kažem da bi u najmanju ruku ova borba mnogo drugačije izgledala da nije svih njih. Kao pohvalu i u slavu svim ekološkim i drugim aktivistkinjama, želim da istaknem konkretne primere i njihov rad, iako ih ima mnogo, mnogo više i tek će ih biti. Želim nam svima pred ovaj Osmi mart još šira savezništva koja će u krajnjem rezultovati širokoj sistemskoj i vrednosnoj promeni kojoj svi težimo.

A sve je prvo promenila borba protiv malih hidroelektrana. Slike postojanih staroplaninskih žena koje drže blokadu puta u selu Topli Do više od 100 dana, kao i one hrabrih žena u Kruščici koje su istrpele političke pritiske i policijsko nasilje, obišle su region i svet. Na protestima žene su katkad imale svoj glas, međutim medijska slika bila je takva da su u prvim naslovima gotovo po pravilu bile muške kolege. Aktivistkinje su istraživale, pisale dopise, žalbe, primedbe, obraćale se institucijama, organizovale akcije i proteste, pripremale hranu, razgovarale sa okruženjem, pozivale na akcije, praktično bile oslonac svih aktivnosti. Jedna od njih, Minja Nikolić iz Temske, danas je odbornica u Skupštini Grada Pirota gde je nastavila svoju, sada institucionalnu borbu. Tu su i srčane sestre Milica i Marica Stamenković, Nensila Radojković, koje su i figurativno i doslovno gasile požare po planini, pa Andrijana Spasov i Milica Marušić, bez čijeg zalaganja –  jednako na terenu i u pisanoj reči – borba sa Stare planine ne bi odjeknula toliko daleko koliko jeste.

Iako mnogi misle da je gotova, borba protiv mini hidroelektrana na važnim rekama je i dalje u toku. Ona je primer kako je teško doći do željenog, finalnog rezultata. I pored zabrane gradnje u zaštićenim područjima, i činjenice da je nekoliko lokalnih samouprava izglasalo brisanje ovih projekata iz prostornih planova, mašine i dalje trpaju reke u cevi. U velikom broju slučajeva na čelu ovih anti MHE borbi su upravo žene. U regionu Kraljeva planirana je izgradnja pedeset i dve mini hidroelektrane od kojih je deset već izgrađeno sa devastirajućim posledicama. Bojana Minović iz organizacije Sačuvajmo planinske reke Kraljeva, zatim Anđela Krstić i Anica Božić iz inicijative Spasimo Studenicu, jedne su od najzaslužnijih za to što se od kraljevačkih reka nije odustalo, a svoju borbu često sprovode kroz umetnost – muziku, murale, predstave. Već godinama unazad Nataša Milivojević iz Ekološkog udruženja Rzav ne posustaje u borbi za očuvanje reka. Ona je i autorka mnogih inicijativa za moratorijum na MHE u lokalnim samoupravama  i velika zaštitnica i iskrena ljubiteljka prirode. Kada mnogi danas proslavljeni borci nisu ni znali za MHE, jedna doktorka iz Jošaničke Banje je svoju plemenitost i saosećajnost proširila i na reke: Jelena Drmanac se borila i nastavlja da se bori u nezavidnom položaju pritisaka malog mesta.

Vremenom su iskoračile i liderke nekih od inicijativa kao što je Dragana Arsić iz pokreta Odbranimo šume Fruške Gore koja je povela inicijativu protiv devastacije i privatizacije ovog nacionalnog parka. Kao malo koji ekološki aktivista pre nje, Dragana je pretrpela medijske napade i kampanju od struktura bliskim vlastima, a nedavno je zajedno sa svojim kolegama iz organizacije Fruškać dobila i krivičnu prijavu od strane investitora. Ipak, ona zaista istrajava, ne samo u svojoj borbi, već je često podrška i oslonac drugima.

Ono što se je poslednjih par meseci izraslo u najmasovniju ekološku inicijativu jeste borba protiv rudnika litijuma koji su planirani širom Srbije a koji će neizbežno pretvoriti prostor na kojem sada ljudi žive u deponiju rudarskog otpada i toksičnih hemikalija. Postoji niz organizacija i inicijativa koje se bave ovom temom, od kojih se izdvojila grupa pod nazivom Savez ekoloških organizacija Srbije – Znamo da ne damo. Marijana Trbović Petković iz Ne damo Jadar, Marica Živanović Poljo iz nEKO brine za Levač, Ivana, Lana i Tamara iz Eko brigade Jagodina, i Milena Orubović Đukić iz inicijative Za čist Kosjerić neke su od stubova ovog saveza, u borbi protiv najvećih svetskih rudarskih kompanija. U organizaciji Zaštitimo Jadar i Rađevinu vrlo je aktivna i Marija Alimpić. „Narode moj ujedinite se“ poruka je pesnikinje Liljane Bralović iz inicijative Suvoborska greda a u praksi je i pokazala tako što je ove godine zajedno sa svojim saborcima plivala za časni krst i solidarno – svi su pobedili. SEOS je zaista ujedinio narod i u aktivizmu podigao lestvicu: zajedno za drugim organizacijama inicirao je blokade važnih saobraćajnica koje su trajale nedeljama, a rezultovale izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, zaustavljanju novog Zakona o ekosproprijaciji kao i odbacivanju Prostornog plana područja posebne namene za projekat Jadar, čime je, nadamo se, zaustavljen rudnik litijuma na ovom području.

Važno je pomenuti niz lokalnih ekoloških inicijativa i pokreta u razvoju koje vode upravo žene. Vrnjačko ekološko društvo, u kome su Vedro Tatjana Radić Milutinović i Dejana Trifunović,  protestvovalo je nedeljama i uzvikivalo parolu “vodu narodu!”, zbog presušivanja i privatizacije izvora lekovite vode u Vrnjačkoj banji a koja je u javnosti percipirana kao dobar primer turizma. Ana Džakić iz organizacije Bela čaplja, nakon pobede na Revi, inicirala je i formalnu zaštitu ovog područja i trenutno traga za podrškom za razvoj Dunavskog parka na levoj obali Dunava.  Ekomar iz Kragujevca, na čelu sa Marijom Simić Savić i Ivanom Mladenović Sofronijević,  sačuvao je jezero Bubanj od urbanizacije a sada štite sva vodna dobra u ovom gradu. Teodora Gavran iz organizacije Belorepan podigla je prašinu otkopavajući otpad u malom mestu Perlez ukazujući na zagađenje iz fabrike za preradu plastike, koja je nakon akcije zatvorena. U Novom Sadu aktivan je Ekološki front Novi Sad i Slađana Ljubičić i Marijana Mutavčeva, OSNA i Vesna Jakovljević i Sveti Dunav i Danela Stojanović. Oni se trenutno bore protiv tzv. “Novog Sada na vodi”, kao i niza štetnih projekata u ovom gradu. UG Kotež i advokatica Danijela Nestorović bore se protiv divljih deponija a za konačno rešavanje problema otpadnih voda u ovom naselju.

Žene u oblasti zaštite prirode u različitim inicijativama su brojne, ali mi je važno da istaknem doprinos Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, kako zbog njihovog rada u ovoj oblasti, tako i zbog nesebične pomoći drugima sa svojim podacima i znanjem. Sandra Jovanović, Marijana Demajo, Nataša Jančić i mnoge druge organizuju akcije posmatranja i brojanja ptica, bore se protiv krivolova i edukuju nas o važnosti očuvanja biodiverziteta.

Svi svedočimo nebrojenim divljim deponijama i neodgovornim upravljanjem otpadom. Dve žene heroine menjaju stvari u toj oblasti. Dragana Katić iz organizacije Trash Hero Srbija, naoružana megafonom i rukavicama, organizuje volonterske akcije čišćenja i pomaže drugima da to isto urade. Stručnu pomoć daje Kristina Cvejanov, konsultantkinja za upravljanje otpadom,, mada se ne može reći da propušta i proteste.

Žene koje su se ovoj borbi pridružile kao istaknute u različitim profesijama dale su takođe nemerljiv doprinos. Profesorke Dragana Đorđević, Biljana Stojković i Ljiljana Tomović, arhitektica Sonja Pavlović i urbanistkinja Ljuba Slavković radile su stručne analize i dale su neprocenjivo znanje. Iskoračile su iz svojih slušaonica i katedri, projektantskih biroa i kancelarija i često govorile na protestima i blokadama, prisustvovale javnim raspravama i uvidima, podržavajući aktivizam i potvrđujući da je borba utemeljena u naučnim činjenicama i podacima.

Umetnost uvek treba da bude društveno angažovana i da bude rame uz rame sa aktivizmom, a na ekološkim protestima se od početka mogla čuti pesma Snežane Jandrlić. Gest Svetlane Cece Bojković koja je prošlog leta stala pred šleper građevinskog šuta koji se zaputio na divlju deponiju na području Bare Reva promenio je sve. Nakon nekoliko dana neprestanih blokada lokalnih inicijativa sa beogradske leve obale Dunava, snimak hrabre glumice je obišao Srbiju a reakcija vlasti nije izostala. Kamioni su prestali da dolaze a obećano je da će deponija biti izmeštena. Zavod za zaštitu prirode dao je preporuku da se izvrše neophodne analize i da se ovaj prostor zaštiti. Nakon Reve, glumice kao što su Anita Mančić, Jelena Stupljanin, Vesna Čipčić podržale su različite ekološke inicijative i kampanje. Holivudska glumica Bojana Novaković otišla je korak dalje i inicirala kampanju Marš sa Drine, bez koje je teško zamisliti vidljivost rudarskih problema kakva postoji danas.

Na kraju, ali jednako važne, ne mogu da ne pomenem i one koje svakoga dana svom snagom guraju napred našu inicijativu Pravo na vodu, Anđelu, Saru, Iskru, Katarinu, Aleksandru, Janu i Teodoru, kao i nezaobilaznu saborkinju, inspiraciju i oslonac Ivu Marković uz koju radim i živim za ekološku pravdu u Srbiji. Borba protiv zagađenja, privatizacije i preterane eksploatacije vodnih dobara, često ide rame uz rame sa podrškom drugim organizacijama i inicijativama. Najponosnije smo na ujedinjavanje preko 70 organizacija i inicijativa na aprilskom ekološkom ustanku, prvom takve vrste, gde smo u jednom demokratskom i transparentnom procesu zajedno napisali i usvojili ekološke zahteve.

Ima još puno žena koje “pomeraju brda” da bi spašavale reke i šume, a koje ne mogu sve stati u ovaj tekst. One pored aktivizma najčešće imaju dnevne poslove, porodice, egzistencijalne probleme i pored svega toga istrajavaju. Prema njima osećam ogromnu zahvalnost, ne samo spram rezultata njihove borbe koje retko prisvajaju, već i zahvalnost zbog pozitivnog efekta koji ostavljaju na način borbe i na druge žene, inspirišući ih da se uključe i ohrabrujući ih da budu glasnije.

Uvidevši potrebu da se žene povežu i podele svoje jedinstveno iskustvo ali i izazove, u septembru 2020. godine inicirali smo udruživanje i saborstvo žena u ekološkom pokretu iz cele Srbije. Ona je inicijalno bila predviđena za povezivanje žena koje se bore za reke, međutim već na prvom sastanku uvideli smo potrebu da uključimo i sve one sjajne žene koje se bave šumama, vazduhom, otpadom, zemljištem. Na prvom sastanku nas je bilo petnaestak, na drugom preko dvadeset, a već sledećeg Osmog marta, proglas žena za životnu sredinu “Ne trebaju ruže, neka cveta pobuna” podržalo je preko sto žena a na društvenim mrežama došao je do preko pola miliona naloga za dan. Ova mreža nastaviće da okuplja aktivistkinje, radi na njihovom samopouzdanju i jačanju, ali i da plete niti solidarnosti, jer nam je ona potrebna pre svega.

Ekološki pokret promenio je društvo u Srbiji. Budimo deo promene i neka se i glas žena čuje, a naše iskustvo doprinese boljem društvu. Naša priča je o brizi, bezbednosti i budućnosti zajednica, podjednako o razumu nauke i osećajnosti za ugrožene. Udružimo se, izborimo se za svoje mesto pod suncem ili smogom, mi smo te koje smo čekale.

Autorka teksta je Žaklina Živković, politikološkinja, izvršna direktorka Polekol i aktivistkinja inicijative Pravo na vodu

Tekst je objavljen u okviru serije tekstova Centra za ženske studije povodom 8. marta ovde.