U toku jedne godine svaka osoba obeležava po neki značajan datum. Od onih koje većina podrazumeva kao važne: rođendani, slave, praznici, crvena slova, neradni dani… Pa preko onih luckastih: dan čokolade, kafe, peškira, slepih miševa ili svetski dan nenošenja grudnjaka, do nekih ozbiljnijih koji nas podsećaju na nečije muke i tuge: dan izbeglica, borbe protiv neke bolesti, dan ukidanja ropstva…
U ovoj, 2023. godini, jedan datum je na mene ostavio veći utisak nego ostali. U ovoj godini sam prvi put taj datum obeležila jer sam osetila potrebu. Ove godine sam i odlučila da nastavim da ga obeležavam i da dam sve od sebe da bih svake naredne godine imala razlog više da ga proslavim. Radi se o 21.martu, Svetskom danu šuma.
Odavno nisam imala gori osećaj od onog kad se sneg otopio i otkrio tone smeća zakačenog na grane, obavijenog oko korenja i stabala ili survanog u neki presušeni potok. Izgledalo je kao da se sva ta izbledela plastika podsmeva jer ona zna da može proleće do mile volje da dolazi, može seme da klija, može sve da olista i ozeleni… ali ona zna da će sve to i uvenuti, osušiti se, požuteti, umreti… Zna ona da će sve to proći ali da će ona ostati tu godinama, decenijama, vekovima, zauvek!
Smeće u šumi je huljenje! Nekako nije isto kao kad je ono na betonu. Jedno je čovek sa svim svojim otpadom u gradu, u svom brlogu, u svojoj betonskoj kocki koju naziva domom. Čovek u šumi je prolaznik koji nema pravo da se meša, a kamoli da da sebi za pravo da popravlja, upravlja, seče, lomi, krči, prlja, dodaje ili oduzima.
Sve u šumi, od onog najtananijeg stvora i nevidljivog zrnca skrivenog u donjim pojasevima vegetacije, do najviših grana koje streme suncu, sve ima tačno određenu ulogu i radi bez prestanka u toj misterioznoj zajednici u krug i u krug. Čovek tu nije potreban. Da, da, mudrost svemogućeg Homo sapiensa ovde ništa ne znači. Šuma sve može sama. Čak i kad je pogodi neka nesreća, požar, suša, bolest… Šuma zna sama da se postara za sebe.
Upravo sam u jednoj, još uvek gustoj četinarskoj šumi, osetila koliko je čovek sićušan. Čini mi se da bih se tako isto osećala u svemiru. Tada sam postavila sebi pitanje: koja je uloga čoveka u ovoj isprepletenoj zajednici koja toliko dobro funkcioniše još od pre nastanka ljudi i koja će se verovatno odlično snaći i kada nas ne bude? Razmišljala sam, prisećala se, tražila primere gde je čovek bio karika bez koje se ne može… Nisam ih našla. Ovde se definitivno radi o predstavi u kojoj mi nemamo ulogu, ni glavnu, ni sporednu. Nismo čak ni statisti… Rekla bih da smo samo publika koja treba da uči, doživljava prosvetljenje, aplaudira i da se, pre svega, lepo ponaša dok je u šumi. To je najmanje što možemo.
Možda je zato baš i prikladno da se saginjemo dok skupljamo smeće koje su pripadnici naše vrste pobacali po šumi. Saginjemo se, skupljamo… Saginjemo se, pognemo glavu, stidimo se, saginjemo se… Činimo duboki naklon, skupljamo, saginjemo se… Skidamo kapu, tražimo oproštaj… Saginjemo se…
Autorka Julijana Jankov
* Inspirisana knjigom „Tajni život drveća“ Petera Volebena i akcijom „Zavrni rukave“ koju je sprovelo udruženje „Studenac“ (čiji sam ponosni član) u šumi Šopot u Novoj Varoši na Dan planete Zemlje.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „UmreŽene”, koji sprovodi Mreža žena za zaštitu prirode i životne sredine u okviru programa EKO-SISTEM, koji realizuju Mladi istraživači Srbije, a podržava Švedska.