Kada govorimo o aktuelnoj borbi između Vlade u Srbiji i lobista i aktivista i značajnog dela javnosti u pogledu projekta eksploatacije litijuma, građani su na ulici jer ih institucije nisu slušale. Srbija ima istoriju naopakih politika energetske tranzicije od MHE preko litijuma do sada vetroparkova. Ove politike karakteriše protivrečnost i kompeticija resora umesto saradnje organa i organizacija različitih nadležnosti.
Tema potencijalne eksploatacije litijuma u Jadru je nadrasla svoje razmere i postala najvidljivija paradigma i simbol manira države da kroji planove i propise po meri i želji investitora, isključivanja građana iz procesa donošenja odluka, pa se javne rasprave i javni uvidi organizuju radi pukog zadovoljenja forme bez istinske rasprave i razrešavanja konflikta interesa među kojima su mnogi koji potpadaju i pod ciljeve Zelene agende za Zapadni Balkan. Trenutno aktuelni i potpuno skandalozni primer je izmeštanje radarske stanice iz mesta Samoš na Gudurički vrh na Vršačkim planinama u specijalni rezervat prirode u prvu zonu zaštite gde nikakve intervencije u prostoru, a kamoli gradnja nisu dozvoljene kako bi se oslobodio odnosno povećao prostor za vetropark privatnog investitora, umesto da projekat bude sveden na meru koju nalažu javni interes i interesi drugih korisnika.
Od projekta Jadar koji je u fokusu, ostaje u drugom planu, ogromna ekspanzija rudnika bakra i zlata u Boru, Majdanpeku i na širem području istočne Srbije, kao i činjenica da Nacrt novog Prostornog plana RS sasvim arbiterno predviđa otvaranje 40 novih rudnika.
Zato se moramo odmaći jedan korak od konkretnog projekta i vratiti pitanje na polje prostornog plana i plana razvoja. Srbija već pet godina nema novi Prostorni plan kao najviši planski akt iako je javni uvid sproveden doduše uz proceduralne nedostatke. Prema Zakonu o planskom sistemu se uz Prostorni plan donosi Plan razvoja koji su međusobno usaglašeni. Umesto da se ovaj postupak ponovi i da nam pruži priliku da se dogovorimo kakvu zemlju želimo, kako ćemo oblikovati i štiti prostor, prirodu, kako ćemo usmeriti privredni i društveni razvoj. Mi smo te mogućnosti lišeni usled iscrpljenosti ili nedelotvornosti pravnih mehanizama, kao i zatvorenosti institucija, a često i njihovog otvoreno neprijateljskog držanja.
Građani su nažalost izgubili mnogo godina a i javnih sredstava u tim stranputicama, što kroz subvencije što kroz korupciju. U ovako turbulentnim vremenima i jasnim stavovima javnosti, teško je zamisliti da kompanija zaista fizički krene bilo šta da radi na terenu, došlo bi do nasilja, a to niko ne želi. Ljudi su zaista spremni da zemlju, vodu, njivu, šumu brane životom.
Što se uloge EU tiče u ovom slučaju i opštoj situaciji i percepcije da srpske vlasti imaju neobično snažnu podršku pojedinih evropskih visokih zvaničnika, građani Srbije očekuju od EU doslednost u dosadašnjim politikama i vrednostima na kojima ta zajednica počiva, ali se čini da EU odustaje i od jednog i drugog i to ima efekta i na Srbiju i na region.
Kad pogledamo Zakon o kritičnim sirovinama, nearshoring da bi se skratili lanci snabdevanja i uspostavila veća kontrola nad resursima tamo gde može da se ostvari veća politička kontrola i novi Nact budžeta EU, koji se praktino svodi na dve stvari – odbranu i konkurentnost. Iz toga čitamo da sledi velika promena, ako ne i temeljna revizija svega što je EU radila zadnjih dvadesetak godina, da će uslediti velika liberalizacija i deregulacija, možda će se posegnuti i za šok terapijom, pa će energetska tranzicija biti sve samo ne pravedna i veliki rizik da se Green deal pretvori u jedan novi ekstraktivistički plan koji će se sprovesti na štetu građana i javnog interesa; šema za bogaćenje pojedinaca grabljenjem javnih dobara.
Zbog takvog neprincipijelnog postupanja, EU je u čitavom regionu, ne samo u Srbiji pretrpela veliku reputacionu štetu, jer se ono tumači da vladavina prava, demokratija, ljudska prava, zaštita prirode itd. nisu više toliko važne ako su kritične sirovine ulog očuvanja jedne vlasti.
Za proces energetske diversifikacije na Zapadnom Balkanu je jako važno da se taj proces desi, ali on mora zajedno sa građanima, ne preko njihovih leđa. Slobodno se može reći da ga odlikuje veliko kašnjenje, institucionalna inercija, izostanak sistemskog i sistematičnog pristupa i problematičan pravni okvir pri čemu imamo situacje da ili propisa nema, propisa ima, ali se selektivno primenjuju ili ih ima, ali se uopšte ne primenjuju. Stoga je proces više stihijski i podređen privatnim profitnim interesima, nego potrebama izgradnje stabilnog i pouzdanog elektroenergetskog sistema uz faznu i promišljenu dekarbonizaciju sektora i uvažavanje ne samo ekonomskih i energetskih, već i ekoloških, bezbednosnih i socilajno – ekonomskih aspekata.
Dok je razvoj HE projekata izuzetno dugotrajan i skup, a klimatske promene i modeli ga dovode u pitanje, a VE postaju sve kontraverznije zbog gradnje na lokacijama poput Crnog vrha na Homolju, planirane VE Čestobrodica na Bukoviku i dr. koji su predeli očuvane prirode i kvalitetne životne sredine, najveći potencijal za rast je zapravo u distributivnoj proizvodnji tj. građanskoj energiji. Građanska energija je energija za promene i energija za demokratizaciju. Ove godine je na mrežu prikljčeno 645MW SE i VE, dok prozjumera imamo samo 4304 sa ukupnom instalisanom snagom od 84MW. To je izuzetno mali broj samo kad se sagleda u kontekstu činjenice da Srbija ima 600km2 krovova pogodnih za postavljanje solarnih panela. U susednoj Hrvatskoj prozjumeri doprinose sistemu sa 1000MW. Međutim upravo su na ovom polju administrativne i druge prepreke najveće i njih treba neodložno otklanjati.
Po pitanju budućnosti Zelene agende, uzimajući u obzir sve zamke i prepreke, postoji optimizam. Optimizam je zasnovan na tome da u Srbiji i regionu postoji istorijski momentum zainteresovanosti glađana za pitanja životne sredine koja smatraju najvažnijima. Građani, njihova udruženja, zborovi građana, novi politički akteri se aktivno bave ekološkim pitanjima. Ovde je važno napomenuti da su pitanja zaštite prirode i životne sredine neodvojiva i isprepletana sa pravom na život, pravom na očuvanje fizičkoh i psihičkog integriteta, prava na mirno uživanje imovine, pravo na dom, pravo na zdravlje uz pravo na zdražu životnu sredinu.
Kako će se sva ta snaga i volja pretočiti u javne politike ostaje otvoreno pitanje. Pored toga svakako je potrebno dodatno obrazovanje i spremnost institucija da prihvate predloge i znanje koji im se stavljaju na raspolaganje.
Sigurno je da dosadašnji pristup i EU i domaćih institucija nije dao dovoljno dobre rezultate. Domaće institucije prilikom usvajanja javnih politika pored spremnosti da udvoljavaju korporativnim željama, po inerciji u njih unose rešenja, koncepcije i projekte još iz sedamdesetih kada su prirodni, društveni, demografski, ekonomski, privredni i drugi uslovi bili bitno drugačiji; nema prilagođavanja izmenjenim okolnostima i prirodnim činiocima ni vrednosnog usklađivanja sa deklarisanim. S druge strane, prilikom donošenja novih propisa i planova veliki problem predstavlja transpozicija pravnih tekovina EU na jedan povremeno nespretan način kada se nekritički preuzimaju rešenja koja se ne prilagođavaju lokalnom kontekstu i specifičnostima uz izostanak izgradnje institucionalnih kapaciteta i obezbeđivanje materijalnih sredstava za delotvorno sprovođenje politika i propisa.
Neophodno je i da EU preispita svoj pristup – kako se odnosi prema regionu, po sektorskim politikama i načinima i oblicima saradnje. Npr. iz neuspešnih primera uspostavljanja sistema upravljanja otpadom i prečišćavanja otpadnih voda, bi morala izvući izvući pouke koje bi joj pružile dragocene smernice za dalje delovanje i saradnju sa vlastima i drugim društvenim akterima u zemljama regiona.
Autorski tekst Strahinje Macića sa konferencije „(E)mission Possible: Zeleni dogovor i Zapadni Balkan“ održane u Sarajevu u organizaciji Fondacije Boris Diković.