Tokom vikenda, od 25. do 27. avgusta 2023. u Beogradu, organizacija za političku ekologiju Polekol i inicijativa Pravo na vodu okupili su na događaju Pravo na reke sve one koji su prethodnih godina širom Srbije branili reke i štitili ih od malih hidroelektrana ne bi li podstakli deljenje iskustva i promišljanje o zajedničkim akcijama u narednom periodu, sa namerom da se vodotokovi Srbije očuvaju za prirodu i generacije koje dolaze.
Događaj je otvoren za javnost panel diskusijom “Udruženi za pravo na reke” na kojoj su učešće uzeli Žaklina Živković, izvršna direktora Polekola i članica inicijative Pravo na vodu, Miloš Nikolić iz inicijative Bitka za Vlasinu i učesnik blokada u Dadincima, Luka Đorđević, advokat iz advokatske kancelarije Đorđević, Antoan Avinjon, predstavnik Delegacije Evropske unije u Srbiji i Goran Sekulić, ispred inicijative Zajedno za reke i organizacije The Nature Conservancy.
Sa panela je poslata poruka da i dalje postoje veliki sistemski problemi u oblasti zaštite prirode i da se oni tiču najpre nedovoljno dostupnih informacija, ali i činjenice da su zakoni krojeni tako da idu na ruku investitorima. Nažalost, stanje je takvo da se građani najviše mogu osloniti na pojedinačno gašenje požara i promptno reagovanje na terenu. Zbog toga je istakunt značaj zakonodavnih promena, a jednako je važno da su lokalne zajednice uključene i zainteresovane za odbranu reka, neophodno je da te zajednice na početku budu pitane, što trenutno nije slučaj.
Uprkos svemu, mogli smo da čujemo i da su postignute velike lokalne pobede na Staroj planini gde su izbrisane sve lokacije za izgradnju malih hidroelektrana, kao i da je ta planina postala nacionalni park, za šta su zaslužni i aktivisti i stručnjaci. Uz to, motivišuća je bila i blokada u Dadincima u odbrani Rupske reke koja je traja nešto više od pet meseci i sa koje su meštani i aktivisti poslali poruku da za reke ipak postoji nada.
Svi govornici složili su se sa tim da su reke važne sa aspekta biodiverziteta, kulture, ekonomije, kao i ličnih potreba ljudi koji tamo žive.
Drugi dan započeo je upoznavanjem učesnika i razmene iskustava – 20 aktivista i aktivistkinja, kao i stručnjaka predstavili su svoje lokalne probleme na rekama sa kojima se sureću, kao i iskustva u aktivizmu ili profesionalnom bavljenju zaštitom životne sredine. Učesnici i učesnice iz Zaječara, Prijepolja, Nove Varoši, Užica, Leskovca, Kraljeva, Priboja, Petrovca na Mlavi, Vlasotinca i Beograda razgovarali su o problemima sa kojima se i dalje susreću na rekama sliva Pčinje u Trgovištu, Crnog i Velikog Timoka, Mlave, Đetinje, Lima, Ratajske reke, Vlasine, Rupske reke, Studenice i reke ibarskog sliva, ali i o velikim akumulacijama koje se planiraju na Limu i Crnom Timoku, kao i o tome na koje načine u borbu za očuvanje reka mogu da se uključe stručne organizacije koje se bave očuvanjem reka i rečnog biodiverziteta.
Potom je predvanje održao Ulrich Eichelmann iz Riverwatch-a o njihovim iskustvima u kampanjama za reke Balkana pod nazivom “Spasimo plavo srce Evrope” sa posebnim osvrtom na borbu za očuvanje reke Vjose, koja je, po njihovim navodima, poslednja divlja reka Evropa koja celim svojim tokom teče bez ikakvih prepreka i brana i koja je nakon dugogodišnje borbe aktivista u Albaniji, ali i iz ostatka Evrope, postala Nacionalni park u martu ove godine.
U drugom delu dana Tijana Ljubenović iz Mladih istraživača Srbije predstavila je prisutnim učesnicima i učesnicama da je ove godine tačno pola veka od potpisavanja Arhuske konvecije i da je svi građani mogu koristiti u zaštiti životne sredine, jer ovaj dokument. Ona je bliže upoznala sve učesnike sa tim da imaju pravo na pristup informacijama o stanju životne sredine, pravo da učestvuju u procesima donošenja odluka kao i pravnu zaštitu i da je upravo Arhuska konvencija omogućila građanima ta prava.
O značaju dobijanja statusa stranke u postupku govorio je advokat Luka Đorđević, ali i o tome u kojoj meri je za pravnu borbu bolji startni položaj biti ekološka organizacija, tj.pravno lice, pre nego pojedinac koji se bori za očuvanje reka, iliti fizičko lice. On je ukazao na činjenicu da samom prijavom inspekciji nekog slučaja iniciramo upravni postupak, čime se postiže status stranke u postupku, a Arhuska konvencija daje pravo da građani ili ekološka udruženja budu ravnopravni sa investitorom jer uživaju status stranke u postupku. Đorđević je istakao da se status stranke u postupku stiče i samim odlaskom na javnu raspravu i insistiranjem da se prisustvo zavede u zapisnik i to je po njemu ujedno i najbolji način da u ceo postupak budete uključeni od početka i da se sva potrebna dokumentacija na vreme pribavi.
Na poslednjoj radionici drugog dana učesnici su imali priliku da više saznaju o prostornim planovima i učešću javnosti koje je odražala Ksenija Radovanović iz organizacije Nova planska praksa. Ona je opisala koja sve dokumenta postoje u oblasti urbanističkog i prostornog planiranja, kao i šta oni sadrže i zašto su važni za očuvanje reka.
“Jedino PPPPN (Prostorni plan područja posebne namene) donosi Vlada, a svi ostali idu na odlučivanje u skupštine na različitim nivoima i iz tog razloga on postaje sve značajniji, jer se sve veća ovlašćenja daju Vladi. Sa druge strane Prostorni plan jedinice lokalne samouprave treba uskladiti sa Regionalnim prostornim planom, a njega na posletku sa Prostornim planom Republike Srbije, što predstavlja vertikalno usklađivanje planova.” navela je Ksenija. Pored prostornih planova, objasnila je da postoje i urbanistički planovi koji se dele na strateški generalni urbanistički plan GUP i na regulacione planove- plan generalne regulacije PGR i plan detaljne regulacije PDR. Radovanović je ceo proces jasno podelila na četri faze izrade plana i to prvo odluku o izradi planova, zatim rani javni uvid, pa javni uvid i javnu sednicu i na kraju i usvajanje plana. Ksenija je posebno izrazila zabrinutost zbog činjenice da Prostorni plan Republike Srbije kasni skoro tri godine kao i zbog izmena Zakona o planiranju i izgradnji, koje su unele “konfuziju u prostorno planiranje”. Uprkos svemu istakla je značaj istrajnosti u ekološkim i urbanističkim borbama.
Poslednjeg dana najpre smo razgovarali o Zakonu o proceni uticaja i Zakonu o strateškoj proceni uticaja i koja je razlika među njima. Procena uticaja na životnu sredinu predstavljena je kao složen postupak, jer sadrži nekoliko koraka: postupak odlučivanja o potrebi, postupak odlučivanja sadržaja i studije i postupak davanja saglasnosti.
Ukazano je i na problem da za stratešku procenu uticaja i procenu uticaja ne znači puno zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, zbog kratkih rokova i da je jedini način da pratimo na sajtu Ministarstva zaštite životne sredine gde se objavlju procene uticaja, dok se strateške procene uticaja nažalost neadekvatno objavljuju. Podvučena je nemogućnost da se deluje retroaktivno, te i da je jako važno da pratimo šta se dešava u lokalnoj samoupravi, kao i obaveštenja na sajtu nadležnog ministarstva. Uz to istaknut je značaj dolaska na javnu raspravu i podnošenja primedbi makar najprostrije formulacije “ne slažem se sa navedenim projektom”, jer se time dobija status stranke u postupku.
Događaj je zatvoren formulisanjem zaključaka i daljih koraka koje su moderirali Strahinja Macić i Žaklina Živković. Učesnici i učesnice istakli su i značaj nekih projekata koji nemaju nacionalni karakter, ali su regionalno i međunarodno potencijalno jako štetni i da se i oni moraju uključiti u strateško promišljanje o problemu sa rekama, akumulacijama, kao i održivim vodosnabdevanjem.
Fotografisala Sara Ristić