Veći deo toka reke Studenice nalazi se unutar Rezervata biosfere „Golija–Studenica“, koji je 2001. godine proglašen prvim UNESCO rezervatom biosfere u Srbiji. Nepristupačan teren, koji proseca reka Studenica, doprineo je očuvanju raznovrsnih biljaka i životinja. Ovo područje ima izuzetnu prirodnu i kulturnu vrednost, bogato je endemskim i reliktnim vrstama – vrstama koje žive samo na nekom užem prostoru i onima koje su tu od davnina.
Ovde se nalazi i manastir Studenica, zadužbina Stefana Nemanje, spomenik pod zaštitom UNESCO-a od 1986. godine. Studenica je brza, hladna i izuzetno bistra planinska reka, sa kamenitim i šljunkovitim dnom. U gornjem toku dominira potočna pastrmka (Salmo trutta). Niže, prema ušću u Ibar, Studenica prirodno prelazi iz tipičnog planinskog salmonidnog toka u mešoviti salmonidno–ciprinidni tok, gde sve veću zastupljenost imaju vrste poput potočne mrene (Barbus balcanicus).
Cilj terenskog istraživanja koje sa sprovela sa docentkinjom na Biološkom fakultetu u Beogradu dr Anom Marić i naučnom saradnicom na Institutu za biološka istraživanja dr Jelenom Stanković Ristić u avgustu 2025. godine bio je da se utvrdi trenutno stanje, sastav i kvalitet zajednice riba Studenice ispod granice Parka prirode „Golija“ do njenog ušća u Ibar. Pre izlaska na teren, pregledali smo dostupna istraživanja za Studenicu i Ibar da bi saznali koje vrste možemo očekivati. Odabrali smo pet lokacija koje ravnomerno pokrivaju deo toka koji smo istraživali, kako bi dobili realističnu sliku koje ribe ga naseljavaju. Naša odluka da istražimo ovaj deo toka nije bila slučajna. U većini ranijih istraživanja pronašli smo podatke koji govore o delu toka koji se nalazi u okviru zaštićenog područja. Međutim, priroda ne poznaje administrativne granice – reka je jedan celovit i dinamičan sistem. Upravo se u donjem delu toka planinske reke očekuje najveći diverzitet vrsta što smo ovim istraživanjem i potvrdili. Ovaj deo toka, takođe je važan i zbog komunikacije Studenice sa rekom Ibar u koji se uliva – mnoge vrste iz većeg toka ulaze u manje pritoke da bi se mrestile, zbog čega je važno očuvati ove veze.
Ribu smo uzorkovali elektroagregatom – uređajem koji stvara električno polje u vodi i kratkotrajno omami ribu. Ova metoda je standard u istraživačkom radu jer je najefikasnija i najbezbednija za ribe. Tokom uzorkovanja hodamo uzvodno kroz vodu, a omamljene jedinke sakupljamo meredovima i stavljamo u kofe sa vodom. Na obali ih identifikujemo, odnosno utvrđujemo kojoj vrsti pripadaju i merimo. Nakon kratkog oporavka u svežoj, kiseonikom obogaćenoj vodi (uz pomoć pumpe za aeraciju), ribe vraćamo nazad u reku.
Zabeležili smo dobar diverzitet, odnosno raznovrsnost u donjem toku Studenice – ukupno osam vrsta riba. Dve vrste su strogo zaštićene (peš i balkanski vijun), četiri vrste su zaštićene (potočna pastrmka, klen, pliska i potočna mrena), a svega dve od osam zabeleženih vrsta nisu pod zaštitom (krkuša i brkica). Važno je naglasiti da su sve zabeležene vrste autohtone (sa naših prostora) i da nismo registrovali nijednu stranu vrstu. Ovo je izuzetno važno s obzirom da u poslednjih par godina gotovo da nema vodotoka u kojem nismo nalazili strane vrste kojih je sve više u našim vodama. Kao što smo i očekivali, u donjem delu reke koji poprima ciprinidni karakter na skoro svim tačkama našli smo potočnu mrenu (Barbus balcanicus), plisku (Alburnoides bipunctatus) i klena (Squalius cephalus). Peš (Cottus gobio) koji je strogo zaštićena vrsta, bio je zabeležen samo na najuzvodnijoj tački, odmah ispod granice parka prirode, dok se u literaturi navodi da je nekada bio prisutan duž celog toka. Takođe, prema literaturi, u ovoj reci je nekada živeo i lipljen (Thymallus thymallus), mi ga međutim u ovom istraživanju nismo pronašli. Planinske reke poput Studenice nazivaju se salmonidnim, jer u njima žive vrste iz porodice pastrmki (Salmonidae), poput lipljena i pastrmke. One su tipični stanovnici čistih, hladnih i brzih planinskih voda, veoma cenjene među ribolovcima, i predstavljaju simbol ovih reka – njihovo prisustvo je garant ekološke vrednosti i očuvanosti čitavog područja. Nalaz balkanskog vijuna (Sabanajewia balcanica) je takođe značajan jer je ova vrsta pod strogom zaštitom naše države, a pronašli smo ga na tački u mestu Ušće. Ova vrsta, koja je endemit balkanskog poluostrva, živi u manjim čistim vodotocima gde ima finog šljunkovito-peskovitog sedimenta i realtivno brzog toka, a osetljiva je na zagađenje i izmene staništa. Ne postoje pouzdani i detaljni podaci o stvarnom rasprostranjenju ove vrste u Srbiji, a sudeći po dostupnoj literaturi ovo je prvi nalaz balkanskog vijuna u Studenici. Populacije balkanskog vijuna su međusobno izolovane, te je zaštita staništa na kojima ih ima veoma važna. I vrsta kojoj je narodni naziv brkica (Barbatula barbatula) prvi put je zabeležena u ovoj reci, koja je verovatno zbog niske brojnosti promakla prethodim istraživanjima. Upravo to ukazuje na sledeće: neophodno je detaljno istražiti naše reke, kako slučajno, našim aktivnostima ne bi ugrozili diverzitet i značajne vrste čije prisustvo možda još uvek nije dokumentovano.
Zašto su neke vrste zaštićene? Pre svega, mere zaštite se uvode zbog smanjenja brojnosti populacije, gubitka i narušavanja staništa, ograničenog rasprostranjenja, pretnji kao što su zagađenje, prekomerno izlovljavanje ili pritisak invazivnih vrsta. Zaštita ne znači uvek da je vrsta pred izumiranjem, niti nužno znači da je ta vrsta čoveku, od direktne koristi kao hrana ili lek – mada su to česti razlozi. Pored navedenog, vrste mogu biti stavljene pod zaštitu kao dodatna vrednost diverzitetu nekog područja ili važan pokazatelj zdravog i očuvanog prirodnog staništa. Ako ta zaštićena vrsta može da opstane na nekom mestu, to znači da je voda čista, stanište kvalitetno i da tu živi još mnogo drugih organizama koji zavise od istih uslova. Dobar primer su upravo salmonidne vrste – potočna pastrmka jeste široko rasprostranjena, ali njeno prisustvo znači da je voda čista i bogata kiseonikom, da je stanište stabilno i zdravo, i da u njemu ima obilje vodenih insekata i račića kojima se ona hrani. Zato, kada štitimo jednu takvu vrstu, mi zapravo čuvamo ceo ekosistem – za sav živi svet uključujući i nas same.
Republika Srbija je potpisnica mnogih međunarodnih pravnih dokumenata koji nas obavezuju da čuvamo staništa i vrste, kao što su Konvencija o biološkoj raznovrsnosti (CBD), Bernska konvencija (evropska divlja fauna i flora), Ramsarska konvencija (vlažna staništa), CITES (trgovina životinjama), Bonska konvencija (migratorne vrste), i na kraju i Arhuske konvencije – konvencija o pristupu informacijama, učešću javnosti i pravnoj zaštiti u pitanjima životne sredine. Pored toga, Srbija je u procesu usklađivanja svog zakonodavstva sa Direktivom o staništima (Habitats Directive) i radi na identifikaciji i određivanju kandidatskih područja za evropsku ekološku mrežu Natura 2000, što dodatno obavezuje na očuvanje vrednih staništa i vrsta. Načela ovih međunarodnih konvencija ugrađena su u naše nacionalne propise, odnosno Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta. U našim vodama ima oko stotinu vrsta riba, broj varira u zavisnosti od autora, promena u taksonomiji i toga da li se računaju i strane vrste. Uzevši u obzir sve ove varijacije, može se reći da je okvirno tridesetak vrsta riba zaštićeno, a približno isti broj spada u strogo zaštićene vrste prema našem pravilniku o zaštićenim vrstama.
Većina zabeleženih vrsta u zajednici riba Studenice prema važećem nacionalnom pravilniku podleže različitim nivoima zaštite. Strogo zaštićene vrste Peš i balkanski vijun na listama su Bernske konvencije i Direktive o staništima i zahtevaju posebne mere očuvanja staništa i proglašenje posebno zaštićenog područja. Potočna mrena je na listi aneksa III Bernske konvencije, kao i na listi Direktive o staništima kao vrsta od zajedničkog interesa čije uznemiravanje, remećenje reproduktivnog ciklusa i migracija, uzimanje iz prirode i iskorišćavanje podleže krivičnoj odgovornosti. Pliska je takođe na listi aneksa III Bernske konvencije kao zaštićena vrsta faune. Zaštićene vrste pastrmka, klen, i potočna mrena imaju status i režim zaštite regulisan propisima iz oblasti ribarstva.
Iako svest građana o značaju očuvanja prirode neosporno raste, kod nas je zaštita prirodne sredine i živog sveta i dalje na izuzetno niskom nivou. Bez jačanja institucionalne odgovornosti i ulaganja u osnovnu infrastrukturu, teško je očekivati da naše reke, šume i vazduh budu zaista očuvani i zaštićeni. Reke koristimo kao pokretne deponije i recipijente otpadnih voda – jer nemamo regulisane deponije, kanalizacione mreže niti tretman otpadnih voda.
Pored direktnog zagađenja, prirodne karakteristike reka degradiramo i regulacijom njihovog toka. Pregrađivanjem reke gube se važne ekosistemske funkcije: menja se oblik i dinamika toka, remeti prirodni transport sedimenta, usporava voda, povećava se akumulacija zagađivača i menja kvalitet vode. Usled ovih promena smanjuje se sposobnost reke da se sama prečišćava, prekida se rečni kontinuitet i potpuno menjaju prirodna staništa, što dovodi do postepenog gubitka nativnog biodiverziteta – time se nehotice otvara prostor za strane i invazivne vrste. Planirana brana, iako van zone zaštite, imala bi značajan uticaj na Studenicu, kako uzvodno, tako i nizvodno od pregrade. Posebno zabrinjava činjenica da se četiri petine toka Studenice već nalazi pod zaštitom, dok je donji deo toka, poslednjih 10km do ušća u Ibar, i dalje ostao nezaštićen. Rezulati našeg istraživanja ukazuju da postoji opravdana potreba da se i ovaj deo reke obuhvati merama zaštite. Prema nacionalnim pravilnicima, razlikuju se prirodna i značajno izmenjena vodna tela. Studenica je čitavim svojim tokom kategorisana kao prirodno vodno telo tipa IV, odnosno prirodna planinska reka, nadmorske visine preko 500 m sa krupnom stenovito-kamenitom podlogom. Izgradnjom brane i formiranjem akumulacije, njene odlike i vrednosti zbog kojih je i stavljena pod zaštitu bi se promenili, a njen status bi morao biti promenjen u značajno izmenjeno vodno telo, sa brojnim ekološkim, hidromorfološkim i upravljačkim izazovima. Istraživanja pokazuju da akumulacije na planinskim rekama, posebno onima sa strmim slivom i visokim sedimentnim opterećenjem, kakav ima i Studenica, relativno brzo mogu biti ispunjene nanosom, čime postepeno gube kapacitet. Održavanje takvih akumulacija je zahtevno i dugoročno skupo, pa je važno pažljivo razmotriti odnos između ekološkog rizika i ograničenog energetskog efekta koji je realno moguće ostvariti. Iako su hidroelektrane decenijama posmatrane kao oblik čiste, obnovljive energije, raste svest o tome da njihova ekološka cena može biti veoma visoka.
U Evropi se već aktivno uklanjaju brane i druge pregrade na rekama kako bi se vodotocima vratio njihov prirodni kontinuitet i povezanost. Deo šireg cilja EU, odnosno zelene agende, jeste da se do 2030. obnovi najmanje 25 000 km slobodnih rečnih tokova, što podrazumeva uklanjanje barijera i povratak prirodnih uslova koji su ključni za biodiverzitet. Primer dobre prakse predstavlja projekat uklanjanja četiri brane na reci Klamat u SAD, najveći takav poduhvat u istoriji. Uklanjanjem hidroenergetskih brana omogućen je slobodan tok reke prvi put nakon više od jednog veka, čime je obnovljeno preko 600 km rečnih staništa i omogućene migracije lososa do njihovih tradicionalnih mrestilišta. Lososi migriraju u gornje tokove kako bi tamo položili ikru i već u prvim mesecima nakon uklanjanja objekata zabeležen je povratak lososa u delove reke koji su decenijama bili nedostupni. Veliki kineski veslonos (Psephurus gladius), vrsta neobičnog izgleda koja je srodnik jesetri i endemit reke Jangce, zvanično je proglašena izumrlom 2020. godine. Poslednji živi primerak zabeležen je 2003. godine, a kao glavni uzroci nestanka navode se prekomerni izlov i izgradnja brojnih brana na slivu Jangcea koje su prekinule migracione puteve ove vrste. Ovo je bio jedan od razloga za realizaciju projekta ekološke obnove reke Jangce iz 2020. – Kina je demontirala oko 300 brana i deaktivirala stotine malih hidroelektrana na Crvenoj reci, jednoj od pritoka Jangcea.
Studenica je izuzetno vredna planinska reka čiji gornji tok već uživa status UNESCO rezervata biosfere, dok njen donji tok još uvek nema adekvatnu zaštitu. Istraživanja potvrđuju da je očuvanje celog toka ključno za opstanak autohtonih i zaštićenih vrsta riba. Reka je već izložena raznolikim pritiscima, postojećih hidrotehničkih objekata, kamenoloma, ribolova, krčenja šuma i posledično pojačanoj eroziji – što zajedno dovodi do postepenog gubitka biodiverziteta. Kada govorimo o pritiscima na reku, često ih posmatramo pojedinačno, kao da deluju odvojeno. U prirodi, sve što utiče na reku deluje istovremeno, pa kumulativno dejstvo pritisaka može biti znatno snažnije i štetnije od bilo kog pojedinačnog pritiska. Upravo zato je važno sagledati celokupni uticaj na ekosistem Studenice i preduzeti mere koje će je zaštititi u celini. Nestanak lipljena iz Studenice i zabeleženi trend pada brojnosti potočne pastrmke ukazuju da ovi pritisci već ostavljaju posledice na ekosistem. To potvrđuje potrebu za ulaganje većih napora u očuvanje Studenice, kroz adekvatnu zaštitu, odgovornije upravljanje i sprovođenje mera konzervacije (očuvanja prirodnog stanja), ali i renaturalizacije (vraćanja u prirodno stanje) delova reke gde je prirodni tok već narušen ili izložen različitim pritiscima. Neophodno je proširiti istraživanja na ceo tok reke, da bi se utvrdilo trenutno stanje zajednice riba i hitno uvesti mere zaštite koje će obuhvatiti i donji deo Studenice, kako bi se sačuvala njena prirodna celovitost i bogatstvo biodiverziteta.
Dr Jelena Čanak Atlagić, autorka teksta; Foto: Privatna arhiva
Autorka je naučna istraživačica na Institutu za biološka istraživanja. Istraživačka delatnost dr Jelene Čanak Atlagić usmerena je na hidroekologiju i ihtiologiju slatkovodnih ekosistema, sa posebnim interesovanjem za pastrmske vodotokove koje je istraživala u okviru doktorske disertacije. Ima višegodišnje iskustvo u terenskom radu, laboratorijskoj obradi materijala i identifikaciji makrobeskičmenjaka, pisanju publikacija koje se bave ekološkim interakcijama unutar zajednice makrobeskičmenjaka, ekologijom i ishranom riba.
