Pod naslovom “Ekstraktivizam i renesansa” održan je treći javni događaj Škole političke ekologije. Polaznici škole, publika i članice i članoci Organizacije za političku ekologiju – Polekol okupili su se ovim povodom 17. decembra u Češkom domu u Beogradu.
Predavanje na temu “Ekstraktivizam i renesansa” održale su programska direktorka Polekola Iva Marković i istraživačica u Polekolu Iskra Krstić.
Ekstraktivizam obuhvata praksu ekstrakcije resursa i njihov izvoz iz zemalja i regiona sa manjom ekonomskom, političkom i vojnom moći u moćnije zemlje i regione, kao i ideološko opravdanje ovih procesa, objasnile su istraživačice, skrećući pažnju na razliku između ekstrakcije kao materijalnog procesa i ideološke komponente ekstraktivizma.
Kada je Polekol pre dve godine organizovao konferenciju posvećenu ekstraktivizmu, ovaj termin je bio mnogo manje korišćen javnom diskursu, a u međuvremenu se odomaćio, podsetila je istraživačica. „Ekstraktivizmom smatramo one odnose, procese i ideologiju koji su se razvijali tokom proteklih pet stotina godina, praktično od osvajanja Afrike i pre svega Latinske Amerike od strane evropskih država“, konstatovala je istraživačica.
Ekstraktivizam obuhvata i materijalne procese i njihodo ideološko opravdanje. „To su, praktično, procesi otimačine javnih dobara – ili, rečima privrede, resursa – iz zemalja koje imaju manju političku, vojnu i ekonomsku moć, i njihovo izvoženje u zemlje koje ove moći imaju više, pod neravnopravnim uslovima“, pojasnila je istraživačica. Kako je naglasila, on se razvija paralelno sa procesima kolonijalizacije i razvojem kapitalizma, i od njih je neodvojiv. Kao teorijski pojam sa kritičkim predznakom, ekstraktivizam je najpre korišćen u latinskoj Americi.
Krstić je naglasila da ekstraktivizam donosi veliko ekonomsko iscrpljivanje država koje su bogate resursima, dok za države uvoznice prirodnih dobara ili resursa donosi obogaćivanje. Po nekim istraživanjima u pitanju je toliko neravnopravan odnos da globalni sever danas profitira otprilike 30% više od globalnog juga nego što globalnom jugu vraća u nekim vrstama pomoći.
U svemu tome gubitnici su i zajednice i priroda. „Moramo da naglasimo razmere ekstraktivističkih procesa. Važno je da razumemo da se u posljednjih četrdesetak godina triplirala ekstrakcija resursa, a da UN predviđa da će se do 2050. godine ona još jednom utrostručiti“. U daljem toku predavanja, istraživačica je ukazala na sličnosti i razlike između ekstraktivizma i eksploatacije, te ukazala na to da se efikasnost upotrebe resursa smanjuje od 2000. godine.
Ekstraktivizam je stara stvar, ali doživljava svoju renesansu, konstatovala je Iva Marković. Ona je naglasila da je ekstraktivizam začet u sprezi sa kolonijalizmom, ali da se današnja ekstrakcija ne odvija u okvirima istog kolonijalizma, iako se često tako pojednostavljuje.
„Ovde zapravo ne govorimo o čistom kolonijalizmu već imamo elemente kolonijalnih odnosa. Kolonijalizam je imao svoj tačno određeni istorijski moment“, naglasila je Marković. Prema njenim rečima, danas i kod nas neokolonijalizam više možemo da koristimo u kontekstu upoređivanja odnose moći i prinude, koja je važan element ekstraktivizma.
Marković je istakla ideološku komponentu ekstraktivizma, i skrenula pažnju na to da ovaj termin može da se primeni na širok spektar procesa, koji, primera radi, uključuje i aproprijaciju intelektualnih dobara i obrazovanog stanovništva. „Dakle, vi možete negde da crpite neke resurse i u vidu obrazovanog stanovništva ili nekog znanja, da biste ih ekploatisali i napravili profit negde drugde, a ostavili resursno područje, zajednicu koja je proizvela to znanje, u nevolji“, izjavila je Marković.
Ekstraktivizam može da funkcioniše samo u uslovima koji pogoduju njegovoj ideološkoj osnovi. „Uvek je pitanje šta su tu uzroci, a šta posledice – da li mi zbog ekstraktivističke ideologije, na primer, urušavamo svoje institucije, upropašćavamo demokratsku kontrolu i kontrolu javnosti nad resursima ili se ne bismo ni dosetili ektraktivizma da se ti uslovi nisu već ostvarili“. Marković je skrenula pažnju na to da primer takvog urušavanja institucija ovih dana može naći u Evropskoj uniji. „EU za svoje članice sprema katastrofalne izmene zakona. One predstavljaju veliko nazadovanje u odnosu ono što smo, kao različiti ekološki pokreti, jedva, mukotrpno izborili“. Marković je pojasnila da se brojni standardi u oblasti zaštite životne sredine i pristupa pijaćoj vodi upravo snižavaju zbog rudarskih kompanija i ekstraktivizma. Sa druge strane, vredi se zapitati da li bi ekstraktivizam uopšte mogao da postoji u praksi da odveć nemamo tako krhke institucije i tako krhku demokratiju.
U daljem toku izlaganja Marković je naglasila da su jedan od preduslova ekstraktivizma velike materijalne razlike. „Dakle, rudarske kompanije, ove najveće sa kojima se mi susrećemo, a ima i drugih koje do sada nisu dolazile i za koje se nadamo se da neće nikad doći, imaju budžete koji su veći od budžeta nekih država. To su užasno velike nejednakosti i to je kontekst kada se borite protiv rudarske kompanije, kao na primer, stanovnica, penzionerka u nekom selu.” Ekstraktivizam zahteva da se te nejednaksti zamagle,kako bi naizgled delovalo da su svi akteri sa jednakim pravima i sve strane imaju legitiman interes, istakla je Marković.
Predavanja je pratila diskusija, a veče je završeno neformalnim druženjem.
Iva Marković je programska direktorka organizacije Polekol, osnivačica inicijative Pravo na vodu i jedna od inicijatorki Mreže žena za zaštitu prirode u Srbiji i regionalnog saveza „Odbranimo prirodu Balkana“. Završila je studije životne sredine, razvoja i javnih politika na Globalnim studijama na Univerzitetu Saseks i istražuje teme poput održivog upravljanja prirodnim dobrima, političke ekonomije životne sredine, međunarodnog razvoja, ekofeminizma i društvenih aspekata klimatskih promena. Posvećena je povezivanju različitih društvenih pokreta i razvoju progresivnih politika u Srbiji i širom Evrope.
Iskra Krstić je teoretičarka kritičkih urbanih studija i istraživačica u Polekolu i Kontekst kolektivu, sa iskustvom u novinarstvu. Fokusirajući se na neravnomerni i neravnopravni ekonomski i prostorni razvoj, istražuje prostorno i urbano planiranje, stambene politike i ekstraktivizam. Kao članica inicijative Pravo na vodu učestvuje u terenskom i medijskom radu, te saradnji i umrežavanju sa lokalnim, regionalnim i međunarodnim akterima.
Pozivamo i sve koji se bave ovom temom ili se interesuju za nju da ponude i svoj komentar. Radujemo se živoj diskusiji za kraj našeg prvog trimestra!
