Upravljanju vodnim dobrima su odsečena krila – jedini izlaz iz loše situacije je da slušamo stručnjake

Da li stanovništvo Beograd ima pravo na pijaću vodu, koliko je vodoizvorište Makiš ugroženo gradnjom planirane trase metroa i potencijalnog naselja, da li postoji opravdanost projekta novog vodoizvorišta na Velikom ratnom ostrvu, ali i koja rešenja bi mogla da se primene na glavni grad kada govorimo o vodosnabdevanju, samo su neka od pitanja koja su pokrenuta na stručnoj diskusiji “Ispod površine voda Beograda: Ima li Beograd pravo na vodu”, održanoj u UK Parobrod.

Kao uvod u diskusiju, moderatorka Iva Marković iz inicijative Pravo na vodu podsetila je na nedavno istraživanje koje je sproveo Polekol, a koje je za temu imalo stavove građana na temu životne sredine.

• Iznenadilo nas je koliko su građani zapravo zainteresovani za vodosnabdevanje, pitanja koja se bave zaštitom voda, ali i pristup čistoj i kvalitetnoj pijaćoj vodi. Veliki broj njih bi podržao inicijative da pitka voda bude zakonom zaštićena, ali nažalost oni slabo razumeju šta su konkretni problemi i rešenja. Iz tog razloga smo pozvali najstručnije ljude iz ove oblasti  – navela je Marković.

Arhitekta i aktivistkinja Sonja Pavlović na samom početku istakla je značaj i ulogu struke, ali i ulaganja u vodosnabdevanje. Kako je objasnila, odnos prema vodi je krajnje nemaran, a pretnje po prestonicu su velike zbog nagle urbanizacije i porasta stanovnika, kao i nepostojanja kapaciteta da se takvom situacijom odgovorno upravlja.

• Kod nas se ne vrši prečišćavanje otpadnih voda, zagađujemo vodu, još uvek ponegde imamo azbestne cevovode. U celoj Srbiji fali 10,5 hiljada kilometara kanalizacione mreže i 300 postrojenja za tretman pitke vode. To je porazno. Kada je prestalo da postoji Ministarstvo za vodoprivredu mi smo odsekli krila pravom odnosu prema vodnim dobrima.

S tim u vezi, Pavlović je istakla i činjenicu da je voda izostavljena iz Ministarstva zaštitne životne sredine gde se nalaze sva ostala prirodna dobra, a  voda je zajedno sa šumama ostala deo Ministarstva poljoprivrede.

Profesor hidrogeologije u penziji Zoran Stevanović dao je optimističnu procenu da nećemo ostati bez vode za piće, ali se nameće pitanje kakvog će kvaliteta biti ta voda i koliko ćemo za nju plaćati.

• Nije problem sa vodom samo u Beogradu. Ti problemi su svuda i nastaju pod pretnjom jednog “tehno-menadžerskog” lobija koji gleda isključivo profit i mi smo danas svedoci buđenja nacije. Valjda ćemo progovoriti glasno da nas čuju svi oni koji moraju.

Da je pravo na vodu pravo na dostojanstvo, podseća inženjer hidrogeologije i nekadašnji sekretar za zaštitu životne sredine grada Beograda Branislav Božović.

• Velika je opasnost kada se voda posmatra sa aspekta brutalnog profita, dakle kao vodoprivreda, odnosno da je voda roba.

Govoreći o vodoizvorištu Makiš, Sonja Pavlović naglašava da, čitav niz problema koji postoje uvezi sa njim, potiču od borbe oko zemljišta.

• Ako analizirate Zakon o planiranju i gradnji, Zakon o vodama, čak i Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, i druge, svuda ćete naći zajednički imenitelj koji je zapravo otimanje zemljišta i njegovo pretvaranje u građevinsko zemljište, koje je najskuplje. Takav problem nećemo imati sa na Makiškom polju, već i na Surčinskom – navela je Pavlović.

Na značaj vodoizvorišta Makiš za stanovnike prestonice ukazuje i Božović, napominjući da je reč o “žili kucavici” grada Beograda.

• Imate situaciju da ja ili bilo ko, kada govorimo o Makišu kao nečemu što je priroda podarila čoveku, u toj raspravi učestvuju ljudi iz vlasti koji se u to ne razumeju. Poklonjen od prirode nam je jedan meandar Save u kome su smeštene izuzetno vredne geološke tvorevine koje mogu da prime velike količine vode i da ih u toj sredini prečišćavaju, rashlađuju, čuvaju. Makiš je rezerva za vodosnabdevanje grada Beograda u situacijama vanrednog tipa. Makiš je “žila kucavica” Beograda – ističe on.

I dok se spekuliše o Velikom ratnom ostrvu kao “zameni” za Makiš, profesor Stevanović ukazuje da je reč o nepogodnoj sredini za izgradnju reni bunara.

• Tu ne mogu da se grade reni bunari jer su tamo sitnozrni slojevi deponovanog materijala koji nisu podesni. Sa druge strane, to je jedino mesto u Evropi, od 14 velikih gradova Dunava, gde imate takvu ekološku oazu koja je čudom opstala. Nema smisla ta priča, reč je samo o maskiranju onoga što nam se događa sa Makišem.

Bitna tema koje su se panelisti dotakli jeste i budućnost vodosnabdevanja stanovnika okolnih naselja prestonice poput Mladenovca, Sopota, Lazarevca i Grocke.

• U toku je izrada projekta regionalnog vodovodnog sistema Mladenovca koji će dobijati vodu sa Makiškog postrojenja. Problem je što oni imaju velike gubitke na mreži zbog dotrajalih cevovoda. Prvo što treba da uradimo, jeste zamena cevovoda, a onda da ulažemo u ostalo – podseća Pavlović.

Održavanje, racionalno korišćenje i nadzor nad upotrebom su indikatori za dobro upravljanje vodama koje naglašava Božović. Za Pavlović je, pak, tu ključno pitanje tretmana otpadnih voda i cirkularne ekonomije.

• Ne možemo zanemariti deo koji se odnosi na kanalisanje i prerađivanje otpadnih voda. Kada se one tretiraju i ispuste u reke, onda će kvalitet reka biti bolji. Od ostataka možemo da koristimo i biogas, za održivu energiju.

Na kraju panela, u diskusiju se uključila i publika koja je bila zainteresovana za aktuelnu temu u vezi sa spornim rudnikom litijuma na teritoriji Jadra i Rađevine.

• Možete da zamislite 19 stadiona Crvene Zvezde u prostoru? E taj prostor će da pokrije deponija jalovine od rudnika Rio Tinta. Ta priča o nekom enormnom bogatstvu, svi vide malu gomilu litijuma i ne zanima ih šta će ostati iza toga. Zagađenje će biti užasno. U toj jalovini koja će da putuje nalazi se svašta. To ide Mačvom direktno do Beograda i vodoizvorišta –  dodao je Božović.

Podsećamo,  panel je organizovao Polekol u okviru projekta Ispod površine voda Beograda i projekta Zeleni inkubator, koji sprovodi Beogradska otvorena škola, sa partnerima Mladim istraživačima Srbije i Inženjerima zaštite životne sredine uz finansijsku podršku Evropske unije i Fondacije Fridrih Ebert.