Privatizacija “Černog” – još jedan udarac na javna dobra i društvo

Sasvim očekivano, Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ prodat je konzorcijumu koji čine Milenijum tim i sedam direktora ovog instituta. O tome smo obavešteni iz medija. Na sajtu Ministarstva privrede ne postoje informacije o ovom procesu mimo onih koje govore da su za kupovinu Instituta stigle dve ponude zainteresovanih strana, te da će komisija „u narednom periodu izvršiti analizu dostavljene dokumentacije“. No, po svemu sudeći ovde se završava saga o još jednoj privatizaciji koja će isključivo ići na štetu stanovništva Srbije.

Ako smo do sada, u kontekstu privatizacionih praksi, navikli da slušamo o „gubitašima“ koje treba skinuti sa „državnih jasli“, ovom prilikom to nikako nije slučaj. U pitanju je institucija sa izrazitim komercijalnim potencijalom. „Jaroslav Černi“ posluje u formi akcionarskog društva, nije dotiran niti finansiran iz javnog budžeta i godinama unazad posluje sa dobitkom.

Da motivi za privatizaciju nisu ekonomski, svedoči i početna cena od 2,5 miliona evra, što ne predstavlja značajan priliv novca, pogotovo u državi u kojoj se rasipa na sve strane. Imajmo na umu da je, prema nekim procenama, samo za spomenik Stefanu Nemanji, koji se nalazi ispred nekadašnje železničke stanice u Beogradu, potrošeno više od 9 miliona evra. Ovih dana slušamo i da će se za izgradnju nacionalnog stadiona potrošiti 257 miliona evra. Sve to nam govori da će jedna institucija od izrazitog javnog značaja biti prodata za bagatelu.

Imajući sve to u vidu dodatno je nejasan povod privatizacije. Ukoliko je postojala potreba za proširenjem kapaciteta, a za koje ne postoji prostor u javnom budžetu, što je malo verovatno, moglo se posegnuti za modelom javno-privatnog partnerstva ili prodaja manjinskog paketa akcija. Ipak, Vlada Republike Srbije krenula je drugim putem i sve je stavila na doboš. 

Razloga za preispitivanje odluke o privatizaciji ima još više ukoliko se posmatra značaj ove institucije za celo društvo.

Institut za vodoprivredu “Jaroslav Černi” zvanično je osnovan 1959. godine. Bilo je to vreme kada se planski radilo na razvoju naučnih instituta i zavoda koji su pokrivali sve oblasti privrednog i društvenog života.

I danas ovaj institut predstavlja najvažniju bazu znanja u sektoru voda. Republička direkcija za vode, primera radi, ne raspolaže informacijama kojima raspolaže „Jaroslav Černi“ niti ima kapaciteta da kompenzuje njegov rad. Institut je učestvovao u realizaciji gotovo svih vodoprivrednih i elektroprivrednih objekata, postrojenja ili sistema u našoj zemlji, ali i u izradi najvažnijih strateških dokumenata u oblasti voda.

U ovoj instituciji danas je zaposleno 235 ljudi, od čega 17 doktora nauka, 13 magistara i 136 visokoobrazovanih stručnih lica, što svedoči o značajnom naučno-istraživačkom kapacitetu koji je od posebnog značaja u kontekstu klimatskih promena i zaštite životne sredine.

„Uticaj klimatskih promena na vodne resurse u Srbiji je već vidljiv,“ govori nam profesor Vladimir Đurđević sa Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Dodaje i da su uočeni trendovi smanjenja protoka na manjim vodotocima na jugu zemlje i da će buduće promene klime učiniti ove negativne trendove sve vidljivijim. Tada ćemo se suočiti za pitanjem preraspodele raspoložive vode – sa jedne strane gubitak resursa, a sa druge povećana potražnja usled češćih sušnih perioda. „Ignorisanje ovih činjenica, između ostalog i ukidanjem javne institucije koja bi kao nacionalna krovna istraživačka institucija trebalo da ponudi odgovore na novonastale izazove, celu situaciju čini još neizvesnijom“, ističe Đurđević. Institut se tako, umesto ustanove od strateškog značaja za naše društvo, koja o vodi treba da razmišlja i brine dugoročno i sveobuhvatno, praktično pretvara u konsultantsku inženjersku firmu kojoj će tržišna logika biti jedina smernica.

„Narod Srbije je toliko ulagao u ovu instituciju da je, u najmanju ruku, nerazumno prodati je; u pitanju je bagatelisanje, rasprodaja srebrnine,“ kaže Branislav Božović, bivši sekretar za zaštitu životne sredine Grada Beograda. „To što imamo u vidu Instituta ’Jaroslav Černi’, to je nasleđe civilizacije, to su stvarale generacije ljudi koje je zapošljavala i finansirala država da bi prikupljali podatke za potrebe planiranog razvoja zemlje,“ dodaje on. Pravo pitanje je koliko pravo jedna vlast, koja se bira na period od četiri godine, ima da rasproda jednu takvu instituciju u koju se decenijama unazad ulagalo kako bi se brinula o najvažnijem resursu – vodi – i za generacije koje dolaze. „Oni koji po pravu političke odluke hoće to da daju, to čine iz kratkotrajnog interesa ostvarivanja bednih para, a sa druge strane nema novca koji može da plati ono što mi posedujemo kroz Institut ’Jaroslav Černi’,“ naglašava Božović.

O tome koliko naše društvo ne brine o prirodi, a posebno o vodi kojom, kako ističu naši sagovornici, Srbija oskudeva, govori i to da se privatizacija Instituta za vodoprivredu odvija u vreme pojačane bojazni da će veliki najavljeni projekti iskopavanja litijuma u Srbiji ugroziti vodosnabdevanje, a način na koji se grade mini hidroelektrane vidno narušiti vodotokove reka. O nebrizi za ovaj resurs govori nam i podatak da Beograd raspolaže sa samo dva inspektora koji kontrolišu obale u dužini od celih 200 kilometara.

O odnosu države prema vodi govore i izmene Zakona o vodama iz 2016. godine. Do tada je voda bila definisana kao dobro od opšteg interesa, da bi se sa izmenama pretočila u prirodno bogatstvo. Razlika je, naizgled, mala. Ipak, u praksi, ona nosi velike posledice, jer dobro zakonski uživa posebnu zaštitu, dok je bogatstvo nešto što je moguće staviti pod koncesiju, koristiti i iskorišćavati.

„Mislim da je izlišno reći da je život bez vode nemoguć, ali ako želimo da imamo nešto više od pukog života – recimo funkcionalno i stabilno društvo – voda igra jednu od ključnih uloga u tome,“ objašnjava Vladimir Đurđević. Voda je jedan od prirodnih resursa koji je neupitno neophodan da bi društvo osiguralo neke od esencijalnih potreba, kao što su javno zdravlje ili proizvodnja hrane. „U tom smislu svaka zemlja pa i naša, ukoliko razume ovu važnost vode, jednostavno mora da ima nacionalni institut koji vodi računa o ovom resursu iz perspektive javnog dobra koje je neophodno svima,“ dodaje Đurđević i napominje da voda po prirodi ima i transnacionalnu komponentu, te da zbog toga naša država mora uzeti učešća i u mnogim međunarodnim telima. „I u ovim aktivnostima jedan takav institut treba da ima ključnu ulogu, a ’Jaroslav Černi’ je godinama unazad bio prepoznat kao institucija koja je upravo imala taj potencijal i na neki način bila takva krovna institucija,“ zaključuje Đurđević.

Jedna od bojazni koja u javnosti postoji jeste da se privatizacija Instituta za vodoprivredu odigrava u kontekstu sve prisutnijeg investitorskog urbanizma, te da je njegovo mišljenje važno za dalji razvoj velikih projekata poput rudnika litijuma. Milenijum tim, koji je po svemu sudeći kupio Insituti, može imati i niz razloga za ovaj poslovni potez – potreba za pridobijanjem pozitivnog mišljenja za različite investitorske projekte, ali i znanje i licence koje ovaj institut poseduje, a koji otvaraju vrata za brojne nove komercijalne poslove. Branislav Božović smatra da je institut kupljen kako bi stručnjaci bili ućutkani, „da bi se dobilo mišljenje da se može prodati izvorište, da se može graditi brana, itd“.

Prethodnih decenija je mnogo toga bilo privatizovano, ali su naučne i obrazovne institucije mahom ostajale javne. Pokretanje privatizacionog postupka za jednu instituciju ovog tipa sugeriše nam da bi vrlo brzo na red mogli da dođu i drugi instituti, pre svega oni koji ukazuju na loše stanje naše životne sredine ili stoje na putu širenju privatnog kapitala. Da li će se tu zaustaviti ili nam sledi i temeljnija privatizacija obrazovnih i drugih naučnih institucija ostaje da se vidi. Ono što je indikativno jeste gromoglasna tišina Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Oni koji ne ćute su brojni stručnjaci, aktivisti i nevladine organizacije. Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti, Organizacija za očuvanje prirode i životinja, Inicijativa “Pravo na vodu” i Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu pokrenuli su peticiju kojom se traži obustava postupka privatizacije Instituta za vodoprivredu “Jaroslav Černi”. “Ima puno jakih razloga protiv privatizacije, a nijedan dobar razlog za privatizaciju,” navode iz ovih udruženja i traže da se nađe institucionalno rešenje da ovaj institut bude zaštićen od budućih pokušaja privatizacije. Peticiju je u kratkom roku potpisalo 25.000 građana. Vlast za ovu inicijativu nije imala sluha. Za sada nam ostaje da čekamo prvu priliku u kojoj će biti moguće preispitivanje ove privatizacije.

Autor teksta je Vladimir Simović, koordinator programa za radna prava Centra za politike emancipacije i član inicijative Pravo na vodu.