Manifest vodne pravde

Written on March 17, 2023. Posted in Demokratizacija i učešće javnosti, Pravo na vodu, Zelene politike.

U susret konferenciji Ujedinjenih nacija o vodi (22-24. mart 2023. Njujork), Narodni pokret za vodu (People’s Water Forum) sastavio je

Manifest vodne pravde

Potpisane organizacije, autohtoni narodi, društveni pokreti i branitelji voda obraćaju se Ujedinjenim nacijama na UN Konferenciji o vodi 2023. osnažujući svojim glas ućutkanih uz zahtev da sledeći osnovni principi postanu prioriteti vodnih politika na globalnom, regionalnom, nacionalnom i sub-nacionalnom nivou:

Dostupnost vode i sanitarno-higijenskih uslova su osnovna ljudska prava. Voda je zajedničko dobro i mora biti dostupna svima, bez diskriminacije, pod javnom upravom i ne tržišna roba. Korišćenje vode za lične i potrebe domaćinstava, uključujući i higijensku namenu, mora imati prioritet u odnosu na privrednu namenu vode, poput korišćenja u industrijskoj poljoprivredi i industriji.
Politike upravljanja vodama moraju dati prioritet održivom upravljanju rekama, jezerima, močvarama, izvorima i vodonosnim slojevima, garantujući im dobar ekološki status, u okviru ljudskog prava na zdravu životnu sredinu i kao ključ za suočavanje sa tekućim krizama zagađenja, deforestacije, dezertifikacije, opadanja biodiverziteta i klimatskih promena. Vlade se moraju pobrinuti za to da industrijska poljoprivreda i industrija snose odgovornost za upotrebu svih prirodnih resursa, uključujući vodu, i svoj uticaj na njih, i to sprovođenjem zakona i regulativa, a ne na dobrovoljnoj bazi.
Autohtoni narodi imaju posebna i neotuđiva prava, kao i sopstvene sisteme znanja i postupanja u harmoničnom odnosu sa vodom, pa države stoga moraju prepoznati njihov status kolektivnih subjekata prava i poštovati njihova teritorijalna prava, pravo na samoodređenje i pravo na to da budu informisani i konsultovani, te da nijedan projekat koji na njih utiče ne može da se sprovede bez njihove dozvole. Treba obezbediti i da se upravljanje uslovima za život autohtonih naroda, uključujući snabdevanje vodom, vrši uz poštovanje njihovih sopstvenih standarda, a u skladu sa Deklaracijom UN o pravima starosedelačkih naroda.
Države treba da pruže zasluženo priznanje i podršku praksama zajedničkog upravljanja vodama i sanitarnom infrastrukturom koje, između ostalog, promovišu ruralne zajednice i starosedeoci, kroz razvoj javno-zajedničkih partnerstava i uz uvažavanje njihovih znanja i tradicije.
U većini zemalja u pogledu pristupa vodi i sanitarnim uslugama najdiskriminisaniji su stanovnici ruralnih i neformalnih urbanih naselja. Primarna je obaveza država da se ovoj populaciji garantuje kvalitet dostupa. Ove društvene grupacije moraju imati prioritet i u delovanju međunarodnih inicijativa.
Neophodno je da bude prepoznata, podržana i osigurana aktivna, slobodna i smislena participacija “nosioca prava” u svim pitanjima vodnih politika, sa naglaskom na suštinski ravnopravnom učešću žena, prevazilazilazeći tako marginalizovanje koje žene trpe uprkos činjenice da nose nesrazmerno veliki teret i odgovornosti u snabdevanju svojih porodica vodom. Takvo učešće mora imati kapacitet stvarnog uticaja na donošenje odluka, prevazilazeći lažne modele pukog legitimizovanja odluka kakve potiču od društvenih elita.
Voda i sanitarna infrastruktura moraju biti poštovani kao ljudsko pravo, za sve, bez izuzimanja onih za koje u okolnostima ranjivosti, marginalizacije ili siromaštva mogu postati nepriuštivi. Privatizacija, komodifikacija i finansijalizacija vode i sanitarnih usluga ugrožavaju ostvarivanje ljudskih prava, zbog čega ne bi trebalo da ulaze u regulativu na globalnom, nacionalnom ili lokalnom nivo, kao ni u oblasti međunarodne saradnje, u okviru koje bi, naprotiv, trebalo promovisati javno vlasništvo i upravljanje, osnaženo javno-javnim javno-društvenim partnerstvima.
Države moraju braniti i garantovati prava radnika, kao i dostojanstvene, fer i jednake uslove za rad. Pristup osnovnim uslugama izvan kuće mora hitno postati prioritet javnih politika, uključujući u javnom prostoru, na radnim mestima, pritvorskim jedinicama, u školama i zdravstvenim ustanovama, kao i pijacama gde se hranom i drugim robama trguje u okvirima neformalne ekonomije.
Kako bi se razrešila kriza u oblasti vode, postojeći krhki multilateralni okvir UN se mora prevazići u smeru uspostavljanja upravljanja koje je u stanju da se uhvati u koštac sa opisanim izazovima, uspostavljajući međuvladine mehanizme za redovne sastanke o vodama i sanitarnoj infrastrukturi, te konkretne mehanizme za kontrolisanje izvršavanja preuzetih obaveza u kojima subjekti i nosioci ljudskih prava učestvuju sveobuhvatno, efikasno i smisleno.