Poljoprivrednice: Država bi morala da bolje informiše i zaštiti stanovništvo i zemlju
Aktivistkinje i poljoprivrednice ocenjuju da bi država morala da sistematično ulaže u poljoprivredu, infrastrukturu ali i edukaciju stanovništva o problemima zaštite životne sredine.
Umesto saradnje na brazdama, između poljoprivrednika i države je sve dublji ratni rov. Nezadovoljstvo koje poljoprivrednici već dve godine glasno iskazuju protestima samo je privremeno umireno nedavno okončanim pregovorima o akcizama i subvencijama.
Iz tačke gledišta poljoprivrednika, država već dugo vodi lošu ekonomsku politiku kada je njihova delatnost u pitanju. Država zanemaruje i fizičku infrastrukturu potrebnu za održavanje i obnavljanje postojećih poljoprivrednih kapaciteta. Uz zagađenje i narastajuću klimatsku krizu, poljoprivredu sve ozbiljnije ugrožavaju i energetski i rudarski projekti.
Takve okolnosti podstiču nove saveze. Najborbeniji primeri građanskog otpora su proteklih godina usmereni protiv projekata i regulativa koje ugrožavaju prirodu; najuspešniji među njima, poput protesta protiv projekta „Jadar“, buktali su tamo gde rizik za životnu sredinu znači i opasnost po uslove za bavljenje poljoprivredom. Predvodile su ih aktivistkinje i aktivisti koji se, svaki na svoj način, zalažu za zdravu životnu sredinu i održivu poljoprivredu.
Iako potreba za takvim savezima raste, godina za nama svedoči o padu interesovanja za pitanja životne sredine i spremnosti dela poljoprivrednika na kompromisna rešenja. O tome šta ih motiviše i demotiviše na organizovani otpor, šta su njihovi problemi, a koja bi bila rešenja pitali smo u javnosti inače zapostavljenu grupu: žene posvećene i poljoprivredi i aktivizmu.
Poljo-priroda je iscrpljena
„Za mene je stvarno zapanjujuće sve što se dešava i tu pravim paralelu između žena i prirode: svi od nas uzimaju, i sve besplatno; bogate se, a ništa nam ne vraćaju“, kaže Rada Gujaničić iz Zlatibora, koja je posvetila decenije socio-ekonomskom osnaživanju žena putem osnivanja i promovisanja zadruga. Kako dodaje: „Uzmu iz prirode taj kamen, rudu, vodu, a ništa ne vrate“.
Ljilja Bralović, poljoprivrednica i književnica iz Saveza ekoloških organizacija Srbije – SEOS smatra da je današnje stanje poljoprivrede i životne sredine rezultat dugotrajnog zanemarivanja u korist industrije. Ona ocenjuje da se i u periodu industrijalizacije priroda posmatrala isključivo kao obnovljivi, nepotrošivi resurs, a industrijsko zagađenje zanemarivalo.
Iscrpljivanje prirode, štetno po poljoprivredu, ne dešava se samo u okvirima velikih industrijskih projekata, podseća Melanija Lojpur iz Političke platforme „Solidarnost”. Ona ističe da su u Vojvodini, recimo, sveprisutne upravo poljoprivredne prakse za koje je jasno da ugrožavaju životnu sredinu i dugoročni razvoj poljoprivrede, naročito u okolnostima klimatske krize.
„Koristimo previše veštačkih đubriva jer je zemljište izuzetno iscrpljeno. Mali broj ljudi koristi prirodno đubrivo i premali broj poljoprivrednika odmara zemljište, a veštačko đubrivo dospeva u dublje slojeve tla i pijaću vodu“, konstatuje Lojpur. Deforestacija i nepromišljena reindustrijalizacija (poput one čiji je primer izgradnja fabrike guma kraj Zrenjanina) će, kaže, pogoršati ove probleme.
Na sve to dolaze i prakse gledanja kroz prste najvećim zagađivačima, bili oni poljoprivredni ili industrijski: „Šta radi kancelarija za ekologiju, šta radi komunalno, šta rade inspekcije? Nas kažnjavaju ako, recimo, ne prijavimo jedno uginulo grlo – seljak za sve mora da plati kaznu, a ogromne firme i korporacije mogu da rade šta god im padne na pamet i da ih niko ne kazni“, skreće pažnju Bralović.
I onako loše uslove pogoršavaju klimatske promene. Poljoprivrednici ih već osećaju po sušama i bujicama. Oseća se zagađenje za koje je kriv čovek, a koje pogoršava efekte klimatskih promena, kaže Tijana Marić, vlasnica preduzeća Dedina vodenica iz Kosjerića. U ovoj vodenici staroj preko stotinu godina Marić melje stare vrste kukuruza.
Šta da se radi? Neophodan je sistemski pristup
„Treba da idemo ka održivim oblicima poljoprivrede: da prihvatimo dobre strane tehnologije, ali i da obnovimo prakse koje su nekada postojale a koje nisu toliko iscrpljivale zemljište kao ove današnje, razvijene u okviru kapitalističke paradigme“, smatra Lojpur. Ona podseća i na to da je politika veštačkih đubriva politika nafte, pa dodaje da se treba orijentisati na poljoprivredu koja će biti povezana sa biomasom i biogasom.
Naše sagovornice smatraju da razmere takvog zahvata prevazilaze snage pojedinca i građanskih organizacija, ma kako one bile borbene ili dobro informisane. Lojpur zato naglašava da mali poljoprivredni proizvođač koji, recimo, ima nekoliko desetina hektara obradive zemlje nije neko ko može na ekološka pitanja samostalno da odgovori ni kao zagađivač ni kao politički subjekt.
„Na ova pitanja bi trebalo da odgovore stručne poljoprivredne službe, odnosno poljoprivredni instituti i fakulteti – da daju makar predloge poljoprivredne politike za adaptaciju na klimatske promene a samim tim i na sve promene biodiverziteta koje imamo, da kažu kako bismo u narednom periodu mogli da odgovorimo na probleme koji nam se nameću“.
Neophodno je da država formuliše sistemski pristup za adaptaciju proizvodnje i tako da ona bude dugoročno moguća u okolnostima izmenjene klime i zemljišta i tako da ne doprinosi klimatskim promenama, saglasne su naše sagovornice.
Edukacija i infrastruktura
Aktivistkinje uvode u priču pitanje odgovornosti delatnosti kojom se bave, priželjkujući da je izmene tako da od dela problema postane deo rešenja za održivi razvoj. Jedan od neophodnih preduslova za to je edukacija. Naime, iako naglašavaju značaj delovanja velikih aktera, zalažu se i za promene svetonazora i ponašanja pojedinaca.
„Edukacije se sprovode o pojedinostima, recimo o hibridima – međutim, ne sprovode se nikakve edukacije o tome koliko je problem zagađenja i zaštite životne sredine dubok i veliki. Na taj problem, plašim se, država nema ni volju ni želju da odgovori“, kaže Melanija Lojpur.
Bralović smatra da su decenije zanemarivanja prirode u korist industrije dovele do toga da se priroda malo-po-malo obezvredi i u očima ljudi sa sela, kao i da oni napuste vekovne tradicije čuvanja vode i zemljišta, za koje tvrdi da su postojale, a koje se mogu obnoviti. Da bi ljudi na selu danas čuvali prirodu onoliko koliko sami mogu, to bi im se moralo i praktično omogućiti, smatra Marić:
„Trebalo bi da država uloži u edukaciju ljudi na selu, naročito starijih, ali i da ljudima na selu omogući da manje zagađuju životnu sredinu time što bi im obezbedila infrastrukturu za otpad i otpadne vode: kontejnere i kanalizaciju“. Bez toga, ljudi ne mogu ni da pokušaju da promene naviku da bacaju otpad u prirodu i u reke, a primorani su i da koriste septičke jame iz kojih otpadne materije završavaju u rekama, dodaje.
Ko da natera državu da deluje?
„Niko se nije dovoljno uključio. Ne bi nam životna sredina bila ovakva kakva je da su se svi dovoljno uključili“, odsečno sažima Bralović. Naše sagovornice smatraju da je za razumevanje izostanka uključivanja poljoprivrednica i poljoprivrednika neophodno uputiti se u različite poglede na svet i dosadašnja iskustva starijih i mladih, ljudi iz ruralnih i onih iz urbanih sredina.
„Ne uključuju se jer je seljak sam. Niko o njemu ne brine pa pretpostavljam da polazi od toga – kad sam ja prepušten sam sebi neka i sve ostalo bude prepušteno Božjoj volji“, kaže Bralović. Po njenim rečima: „Seljak je obezvoljen da bilo šta promeni: treba sam da proizvedem i da prodam i da sam sebi plaćam socijalno i još ću ja da se uključujem u neke društveno-političke aktivnosti i da se bavim društveno-korisnim radom. Oni misle: ‘Evo ti ovih dokonih iz grada’. Ja pričam kako razmišlja srpski seljak“.
A oni koje stariji od kad je sveta i veka smatraju „dokonim“, mladi, pa i baš ti mladi iz grada, sve se češće „vraćaju“ iz grada na selo. Dok stariji na selu ne očekuju od države da reši njihove probleme i ne znaju da od države i lokalne samouprave to imaju pravo da zahtevaju, kako ocenjuje Tijana Marić, mladi ljudi iz urbanih sredina sobom donose znanje o tome da imaju prava da zahtevaju sistemska rešenja.
Ipak, na koncu se ni oni uglavnom ne organizuju da ih i traže jer su obeshrabreni iskustvima prethodnika i lošom praksom nerazumevanja između poljoprivrednika i žitelja sela sa jedne i predstavnika lokalnih samouprava sa druge strane, dodaje vlasnica Dedine vodenice. Zato se, kaže, mladi „povratnici” uglavnom trude da se „kapsuliraju u svoje svetove” – koliko je to uopšte moguće.
Gde je ženama „mesto” u zaštiti poljoprivrede i životne sredine?
Među poljoprivrednicima koji se aktivistički angažuju značajan je udeo žena, među kojima su i naše sagovornice. Sociološka istraživanja kažu da to, nažalost, ne pokazuje samo emancipovanost žena i njihovu slobodu da se javno angažuju, već i primoranost na društveno delovanje u cilju samoodbrane, u okolnostima velike egzistencijalne ugroženosti.
„Ukratko, žene iz ruralnih područja prepoznate su kao jedna od najranjivijih kategorija u Srbiji zbog visokog stepena imovinske nesigurnosti, finansijske zavisnosti, sa slabim izgledima za zapošljavanje, nedovoljnom institucionalnom podrškom za ostvarivanje osnovnih ekonomskih i socijalnih prava, i malim mogućnostima udruživanja radi ostvarivanja zajedničkih interesa“, konstatuje se u istraživanju Lare Končar iz 2020. godine.
Osvrćući se na takvo stanje, Rada Gujaničić skreće pažnju na istraživanjima potvrđene činjenice, da su u svim teškim periodima, vreme i zdravlje žena „krizni resurs“ kojima se popunjavaju rupe nastale merama štednje, odnosno zakidanjem na zdravstvenom, socijalnom, obrazovnom sistemu, ali i ulaganju u poljoprivredu.
Kako ijednu ženu savetovati ili od nje očekivati da problem dvostruke opterećenosti, one na poslu i u kući, pokuša da reši trostrukom, preuzimanjem na sebe i političke uloge? Gujaničić veruje da je rešenje u udruživanju:
„Princip zadrugarstva i samopomoći je meni u svemu bio ključan – da se organizujemo da sami sebi pomognemo ali da pritom pomognemo tako što ćemo poštovati i tu prirodu iz koje uzimamo resurse“.
„Zaštitom životne sredine bi trebalo da se bave svi”
Sociološka istraživanja već decenijama prepoznaju da su surovo zanemarivanje potreba i prava građana, individualizacija odgovornosti i privatizacija rizika razorili društveno tkivo u Srbiji, poništavajući solidarnost kao vrednost i bacajući društvo u stanje anomije. Ipak, čak i kada ilustruju očajni cinizam u koji su stanovnici svake pojedinačne lokalne samouprave gurnuti, naše sagovornice kritikuju nedostatak solidarnosti i udruživanja.
„Zaštitom životne sredine bi trebalo da se bave svi. Ne bih ja tu delila po polu branioce životne sredine, i ne samo životne sredine nego svih prava koja u jednoj državi garantuju Ustav i zakoni. Mislim da bi bilo normalno da svi branimo i tražimo ta prava, bez obzira na pol, rasu, ideološku orijentaciju. Svi bi trebalo da se borimo za sva ljudska prava“, postavlja ton Ljiljana Bralović iz Ne damo Jadar – SEOS.
Ako se građani, ma koliko umorni, razočarani, nesvesni situacije i preopterećeni bili, ne umreže efikasnije, gubitak domova i imanja koji se već dešava širom Srbije mogao bi postati norma, upozoravaju aktivistkinje. Ako se jače ne usprotivimo zanemarivanju primarnog sektora i ekstraktivističkim projektima koje vlasti promovišu kao strateško usmerenje države, u domenu poljoprivrede ćemo imati najstabilnijeizglede u proteklih nekoliko decenija, kažu aktivistkinje: možemo se sigurnoosloniti na to da ćemo gladovati i/ili svu hranu uvoziti. Zamiranje stočarstva pokazuje da takav scenario nije nemoguć.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „UmreŽene”, koji sprovodi Mreža žena za zaštitu prirode i životne sredine u okviru programa EKO-SISTEM, koji realizuju Mladi istraživači Srbije, a podržava Švedska.
