Svetom zaštite životne sredine i prirode dugo su dominirali muškarci, pošto je posao na terenu smatran rizičnim i fizički zahtevnim. Poslednjih godina dogodio se značajan pomak. Od travnih staništa, do planinskih gustih šuma, od lokalih inicijativa do globalnih organizacija za zaštitu prirode, žene sve više doprinose istraživanju i radu na terenu, u angažovanju zajednice, konzervaciji i edukaciji, igrajući važnu ulogu u očuvanju ekosistema i ugroženih vrsta. Ipak, ovaj napredak nije prošao bez izazova, jer predrasude i rodna nejednakost i dalje postoje.
Tri žene koje neumorno i sa velikom hrabrošću svoj radni dan provode u divljini, istražujući i štiteći životinje i nihova staništa, odgovaraju na pitanja sa kojim izazovima se suočavaju žene koje se bave terenskim radom u Srbiji.
Jovana Bila Dubajić radi na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a njena uža specijalnost su pčele. „Fokusirana sam na istraživanje ekologije pčela, odnosno na njihovu ulogu, ponašanje i interakcije sa drugim organizmima, posebno u urbanim i poljoprivrednim ekosistemima”, upoznaje nas sa svojim radom i dodaje kako se našla na terenu: „Ljubav prema prirodi postojala je od malena i to me je usmerilo ka biologiji, a terenska istraživanja sam iskusila tokom studiranja i potpuno se pronašla u njima. Tokom završne godine fakulteta učestvovala sam u 20-dnevnom terenskom praktikumu koji je potvrdio moju strast prema ovoj vrsti rada i učinio ga neizbežnim delom moje buduće karijere”.
Neda Bogdanović je istraživačica saradnica, a ujedno i studentkinja doktorskih studija na Biološkom fakultetu, na Katedri za ekologiju životinja i zoogeografiju. Njen posao uključuje većinom terenski rad sa sisarima, pre svega medvedima koji su predmet njenog istraživanja. Objašnjava kako to izgleda: „Sprovodimo telemetrijska istraživanja koja se zasnivaju na hvatanju medveda, njihovom anesteziranju i postavljanju GPS ogrlica koje omogućavaju da pratimo njihovo kretanje tokom dužeg vremenskog perioda, i kasniju analizu sa ciljem unapređenja populacije ove vrste i obezbeđivanja njihovog dugoročnog opstanka”.
Mirjana Rankov je diplomirana ekološkinja zaštite životne sredine. Odrastajući na severu Banata veliki deo svog detinjstva provela je na slatinskim pašnjacima, ribnjaku i reci Tisi, istražujući prirodu. „Za vreme studija, počela sam malo više da se zanimam za ptice zahvaljući ornitološkom eko-kampu koji je bio organizovan svake godine u okolini Novog Kneževca gde sam zapravo stekla najviše znanja o pticama”, počinje svoju prirodnjačku priču Mira. Praktična znanja i boravak u eko-kampu dodatno su je inspirisali da se bavi terenskim radom, pa danas u Društvu za zaštitu i proučavanje ptica Srbije rukovodi ili koordiniše rad terenske ekipe.
Kako izgleda rad na terenu i kakve izazove i lepote nosi?
Jovana kaže da kod rada na terenu najviše voli nepredvidivost, potrebu za kreativnošću i brzim odlučivanjem. Dodaje da je svaki teren jedinstven, a druženje i saradnja s kolegama na terenu joj donosi posebno zadovoljstvo. Neda takođe uživa u svakom delu posla na terenu, od hvatanja životinja, pa sve do komunikacije sa lokalnim stanovništvom koji joj često kažu da retko viđaju da neko toliko voli svoj posao. Iako boravak u prirodi zna ponekad da bude vrlo izazovan, za Miru je svaki teren nova prirodnjačka avantura. Osećaj zadovoljstva i iščekivanja ponovnog povratka u prirodu čine da se zanemare sve neugodnosti.
„S druge strane, terenski rad zahteva rana jutarnja ustajanja i kasne noći, posebno kada se obrađuju sakupljeni uzorci. Takođe, fizičke povrede mogu biti izazov. Ono što meni najteže pada je usklađivanje privatnih, posebno porodičnih, obaveza s intenzivnim terenskim radom”, odgovara Jovana na pitanje šta je najteže kod terenskog rada. Za Nedu je najteža činjenica da su ovi tereni nepredvidivi i ne mogu da se isplaniraju u dan, pa se često dešava da mnoge svoje obaveze mora da ispomera jer „iskrsne“ teren, a Mira dodaje da često vremenske prilike nisu idealne za višesatna pešačenja ili sprovođenje bilo kakvih aktivnosti u prirodi (jako sunce i visoke temperature leti, snažan vetar, kiša, sneg, niske temperature zimi). Dešavaju se i ubodi insekta koji mogu biti neprijatni (rojevi komaraca, ose, krpelji i sl.). „Nekada je i kretanje kroz gustu vegetaciju fizički vrlo naporno i zahtevno, kao i kretanje po lošim stazama, usponima i nepristupačnom terenu”, dodaje ona na listu izazova.
Koliko žena je spremno da se suoči sa sličnim situacijama i aktivno se uključuje u ovakve aktivnosti?
Sve tri naglašavaju da na biološkim i ekološkim smerovima na fakultetu ima značajno veći broj žena (čak oko 70% studenata čine žene naučnice i mnoge se bave terenskim istraživanjima). Jovana naglašava da je posebno vredan i inspirativan osećaj zajedništva i međusobne podrške. Ipak, nakon završenog fakulteta, većina žena ostaje da radi najveći deo posla u kancelariji, a na terenu dominiraju muškarci. Mira razlog vidi u činjenici da se žene nakon završenog fakulteta vrlo često posvete porodici, i to delom utiče da pre biraju da se bave poslovima koje će im dozvoliti da budu u određenoj rutini, i obezbediti im dodatnu sigurnost, a slično misli i Neda: “Ovaj posao zahteva jako puno vremena, koje žena kada počne da razmišlja o osnivanju porodice neće imati tako puno, a opet tu dovodimo u pitanje i razumevanje partnera za takav posao žene”.
Degradacija životne sredine i gubitak staništa, ilegalna trgovina divljim životinjama, trovanje, krivolov, upotreba pesticida u poljoprivredi, suočavanje sa klimatskim promenama… Pored toga što se kao i njihove muške kolege bore protiv ovih pretnji i problema, one se bore i protiv predrasuda koje prate žene koje rade terenski posao. Stereotipi o rodnim ulogama i dalje postoje, neki smatraju da je fizički zahtevan rad na terenu tradicionalno rezervisan za muškarce. Percepcija da žene nisu dovoljno čvrste, otporne i sposobne da rade u teškim okruženjima ograničavaju njihove mogućnosti i ometaju napredovanje u karijeri. Predrasude definitivno postoje i ima ih mnogo, potvrđuju sve tri sagovornice.
Mira kao najčešću predrasudu navodi da žene nisu dovoljno fizički spremne za aktivnosti u prirodi, i da nemaju dovoljno znanja i veština, a Jovana skreće pažnju na jednu koju smo svi mnogo puta čuli: „Često se smatra da su žene loši vozači, a vožnja je često ključan deo terenskog rada. Takve predrasude ne samo da su netačne, već i ograničavaju priznanje sposobnosti i doprinosa žena u ovom polju”.
Kada kažemo „čuvar prirode”, većini je prva asocijacija muškarac u kamuflažnom odelu. Zamislite kako ljudi reaguju kad vide Nedu, mladu ženu sa sajlama, gedorama, sekirom ili drugom terenskom opremom: „Čudno im je, i uvek se radujem da im stavim do znanja koliko ja volim svoj posao ida apsolutno i žene mogu biti dobre u tome”. Kaže da često čuje rečenice: „Nije normalno da žena toliko vremena provodi na terenu“, „To što ti radiš to nije ženski posao“, „Kako misliš da odgajaš decu kad si non stop na terenu“, „Gde si baš medvede izabrala, da nije to malo previše za ženu“, i slično. Interesantno je da ovakva pitanja i predrasude dolaze i od muškaraca žena, kako od porodice i prijatelja tako i od saradnika. Neda primećuje da ženi treba mnogo više vremena da stekne poštovanje od saradnika na terenu i lokalnog stanovništva nego muškarcima iz iste struke.
„To ne treba da obeshrabri žene, već da im da dodatnu motivaciju i želju da se trude, rade i pokažu da mogu da budu podjednako dobre u terenskim poslovima. Nadam da će se to promeniti i da ćemo uspeti vremenom da razbijemo te predsrasude”, optimistično naglašava Mira.
Kada govorimo o odnosu devojčica prema prirodnjačkim aktivnostima, možemo iskoristiti primer iz jedne beogradske osnovne škole u kojoj su samo 2 devojčice petog razreda odlučile za izborni predmet Čuvari prirode, dok je ostalih 150 izabralo slikanje/vajanje i hor. Takođe, postoje kampovi za „tate i sinove”, u izviđačkim sekcijama ima više dečaka.
„Mislim da se ovo pitanje tiče širih socijalnih i kulturnih normi. U Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, terenska istraživanja i nauka generalno se često percipiraju kao ‚muška‘ zanimanja. Ovo verovatno proizlazi iz duboko ukorenjenih stereotipa koji se usmeravaju na devojčice od malih nogu”, poentira Jovana i otvara novu temu, na koji način podjednako podsticati i podržavati interesovanje za ekološke i biološke teme i kod dečaka i kod devojčica, pokazujući im da nauka i zaštita prirode nisu ni „muške“ ni „ženske“ aktivnosti, već univerzalna polja koja su otvorena za sve?
„Trebalo bi da se fokusiramo na rušenje stereotipa koji devojčice usmeravaju ka određenim interesovanjima i aktivnostima. To podrazumeva promenu u načinu na koji pristupamo obrazovanju i socijalizaciji od najranijeg uzrasta, promovisanje naučnih igračaka i aktivnosti koje podstiču radoznalost i istraživački duh kod devojčica, kao i pozitivne primere žena u nauci koje mogu poslužiti kao uzori”, ocenjuje Jovana.
Mira misli da motiv ne izostaje toliko koliko samopouzdanje: „Ako pokažu neko interesovanje za aktivnosti u prirodi, obično se već u startu obeshrabruju rečima ‚To nije za devojčice‘ ili ‚Šta ćeš tamo, tu su uglavnom dečaci‘“. Taj način komunikacije vrlo često dolazi od oba pola, i žene i muškarci smatraju da devojcice treba da se bave samo određenim zanimanjima ili da se igraju određenim igračkama i oblače u određene boje…Jovana dodaje zanimljivo zapažanje na ovu temu: „Devojčice često hvalimo zbog izgleda, dok dečake hvalimo zbog inteligencije. Razmislite, uvek kada hoćete da pohvalite devojčicu, nesvesno kažete kako je slatka, dok ćete dečaku reći kako je pametan. Osim toga, igračke i aktivnosti namenjene devojčicama često su bitno različite od onih namenjenih dečacima, što podsvesno može uticati na njihovo shvatanje i izbor zanimanja u budućnosti”.
„Savetujem svima da se drže svojih ubeđenja i da ne dozvole da njih utiču mišljenja drugih. Svakim danom se trudim da svojim primerom motivišem i inspirišem što više devojčica, devojaka i žena da se bave onim što zaista žele i da se ne obeshrabre izborima koji drugi žele da im nametnu. Devojčice treba savetovati da veruju u sebe i svoje znanje i podržati ih njihovim izborima”, zaključuje Mira.
Baš kao što nam treba biodiverzitet u prirodi, potrebna nam je raznolikost i kod terenskih radnika i radnica, kao i priznanje neprocenjivog doprinosa žena u ovoj oblasti rada. Potrebna nam je rodno odgovorna politika koja će ublažiti ove razlike. Proteklih godina postoje različiti mentorski programi i projekti posvećeni umrežavanju i osnaživanju žena, promociji žene u oblasti nauke i zaštite životne sredine. Prisustvo žena u očuvanju može motivisati ostale, uključujući i buduće generacije žena zaštitnica prirode. Ove žene aktivno ruše stereotipe i inspirišu druge da slede njihov primer, menjajući naš svet na bolje. One usmeravaju svoje veštine, posvećenost i snagu u posao koji pravi razliku, jer ovo su žene koje prave razliku!