10 argumenata koji će vam pomoći da razumete zašto ne podržavamo rudarenje litijuma u Srbiji.
1. Nedostaju važne odluke i dokumenta u vidu strategija i planova više hijerarhije, u kojima bi se donela odluka da li želimo da postanemo rudarska zemlja. Kao i za mnoge druge velike projekte u Srbiji, u poslednje vreme proces donošenja odluka ide naopako pa se o njima raspravlja pre nego što se strateški reše viša pitanja. Tako naša zemlja i dalje nema Plan razvoja Republike Srbije koji treba da odredi pravce i modele društvenog razvoja, ekonomska, socijalna, ekološka i druga opšta pitanja. Ona treba da bude rezultat širokog dijaloga i treba da odgovori da li mi uopšte želimo da svoj razvoj zasnivamo na ekstraktivnim privrednim granama ili pak imamo svoju ideju o zelenoj agendi za Srbiju.
2. Prethodni Prostorni plan Republike Srbije za deset godina je istekao 2021. a da novi nije donet. Objavljeni Nacrt PPRS koji je prošao inicijalne javne rasprave je pisan na netransparentan i neinkluzivan način, bez Plana razvoja RS na koji se mora oslanjati, i sadrži veliki broj projekata koji su štetni po životnu sredinu, kao što su npr. više desetina novih rudnika, nekoliko novih termoelektrana, smanjivanje zaštite prirode radi razvoja masovnog turizma. Iz tog razloga su organizacije civilnog društva uputile više stotina primedbi na tekst i tražile njegovo povlačenje i ponovno pisanje. U 2024. godini ne znamo sudbinu tog nacrta, a Srbija nema svoj Prostorni plan.
3. Srbija je zemlja visokog nivoa korupcije, upitne demokratije i slabih institucionalnih kapaciteta, podjednako u zaštiti životne sredine i u regulisanju rada velikih korporacija. Srbija ima lošu implementaciju ekoloških politika i tamo gde postoje, a posebno afirmativnih politika koje se tiču energetske tranzicije, što se moglo videti na primeru malih hidroelektrana. Lokalne zajednice nemaju nikakvu političku snagu, a stanje demokratije ilustruje “nestanak” narodne inicijative za zabranu iskopavanja litijuma i bora u Narodnoj Skupštini, koju je potpisalo 38 000 građanki i građana Srbije. Nema nikakvih garancija da će se stanje popraviti dok posluje kompanija koja i u drugim zamljama već decenijama ima lošu reputaciju nekažnjivosti i nebrige za životnu sredinu.
4. Zagađenjem pa i samim rizikom od zagađenja vode, vazduha i zemljišta, i raseljavanjem ruralnog stanovništva direktno se ugrožava prehrambeni suverenitet koji je jedini garant stabilnosti u kontekstu globalne krize proizvodnje i tržišta hrane. Područja koja su predviđena za eksploataciju su većinom poljoprivredna i hrane celu našu zemlju. Svaka Vlada koja radi u javnom interesu bi morala da se pobrine za sigurnost svojih građana, a pretvaranje plodnih poljoprivrednih krajeva, sa kvalitetnom vodom u “zonu žrtvovanja”, u osvit prehrambene krize je u najmanju ruku nepromišljena odluka. Incidenti i gubici na imanjima se već dešavaju u mnogim krajevima koji su pogođeni tek istražnim bušotinama.
5. Balkanski region Evrope je izvanredno bogat biodiverzitetom i svako pogoršanje ekološkog statusa životne sredine predstavlja nazadovanje, a ne napredovanje u evropskom Zelenom novom dogovoru (Green New Deal). Svedoci smo dramatično naglog izumiranja vrsta zbog uništavanja staništa, kao i velikih ambicija Evropske Unije u pogledu očuvanja i revitalizacije reka, šuma i drugih staništa kroz Zakon o obnovi prirode (Nature Restoration Law). Zemlje regiona su oblasti koje imaju obilje biljnih i životinjskih vrsta koje su često na međunarodnim crvenim listama zbog ugroženosti. Životna sredina ne zna za granice, i zato jednostrano podržavanje eksploatacije litijuma i drugih ruda koje neće rešiti problem klimatskih promena, na uštrb čitavog seta (usvojenih!) politika za zaštitu prirode i životne sredine, od strane pojedinih EU zvaničnika smatramo hipokrizijom.
6. Lokalna energetska tranzicija Srbije nije direktno povezana sa proizvodnjom litijuma, a globalno, ni jedno istrazivanje ne pokazuje da elektricni automobili zaista saniraju klimatske promene. Potrebna nam je energetska transformacija, a ne tranzicija takva da se nastavi isti nivo potrošnje energije, i samo zameni jedan problem drugim. Litijum koji bi se eksploatisao zarad lektičnih automobilia trenutno služi da sačuva profite automobilske industrije, a ne da pomogne u održivom saobraćaju koji bi svima koristio, a to je javni prevoz.
7. Ekonomska dobit prvenstveno ide kompaniji (stranoj ili domaćoj, “zapadnoj” ili “istočnoj”) i nema materijalne opravdanosti razvojnog pravca Srbije ka sirovinama na dnu lanca vrednosti. Pored rudne rente koja je poražavjuće među najnižima u Evropi, još veći problem je što rudarenje dugoročno zatvara sve druge mogućnosti za razvoj. Na primer, ekološka poljoprivreda ili turizam su nemogući u uslovima rudnika litijuma, a zagađenje podzemnih voda donosi posebne rizike po sigurnost i javno zdravlje.
8. Nove tehnologije svakog dana menjaju potrebe za sirovinama i menjaju njihovu vrednost, gotovo je izvesno da tehnologija litijumskih baterija u budućnosti bude prevaziđena. Ovo objašnjava i veliku žurbu i pritiske da se rudnik što pre otvori, iako nismo ni razgovarali da želimo da stavimo sav ulog na kocku sa litijumom i baterijama koje sutra mogu završiti na đubrištu tehnološke istorije, a nove generacija sa dodatnim teretom trpljenja i saniranja posledica rudarenja i pored klimatske krize.
9. Čak i ukoliko bi potrebe za litijumom bile dugoročna konstanta, izvor sekundarnih sirovina iz reciklaže nije ni blizu iskorišćen, a kopanje novih rudnika oslobađa kompanije pritiska da više recikliraju. Kompanije koje proizvode baterije, kao i one koje ih koriste u svojim proizvodima na tržištu moraju biti odgovorne za čitav životni ciklus njihovog proizvoda i obezbediti maksimalni procenat reciklaže ili ponovne upotrebe delova i sirovina. Takođe, pre nego što iskopamo nove rudnike za nove sirovine, postarajmo se da proizvodnja uređaja omogućuje popravke i maksimalno tehnološko trajanje istih, kako bi se prekinuo konzumeristički tržišni lanac sve kraćeg životnog veka uređaja.
10. Geopolitička težnja vodećih ekonomija za diverzifikacijom izvora kritičnih minerala mora biti usklađena sa proklamovanim vrednostima zaštite životne sredine i ne sme biti argument za lokalnu vlast. Visoki ciljevi za ugljeničnu neutralnost u nekolicini zemanja neće mnogo pomoći borbi protiv planetarnih klimatskih promena, ukoliko se oni postižu uništavanjem drugih održivih zajednica. Trka za mineralima po takozvanim zemljama u razvoju, koji omogućavaju energetsku tranziciju u zemljama takozvanog visokog razvoja, trenutno je globalno polje konflikata i kritično pitanje ekološke pravde. Srbija nažalost nikako nije usamljeni primer “prokletstva resursa”, ali na sreću možemo biti ponosni jer smo deo rasprostranjenog otpora ekstraktivističkim praksama širom sveta.